Džehennemski psi (haridžije) ubili su četvrtog pravednog halifu, Aliju ibn Ebi Taliba, r.a.

2087

Priredio: Abdusamed Nasuf Bušatlić

Nakon što je presuda utanačena pojačalo se djelovanje haridžija. Neposredno nakon presude haridžije su poslali dvojicu svojih ljudi kod Alije, r.a., i oni su mu rekli: ”Alija, presuda pripada Allahu!” Alija, r.a., odgovorio je: ”Naravno, presuda pripada Allahu!” Na to su oni rekli: ”Alija, pokaj se zbog svoga grijeha i povedi nas da se borimo protiv Muavije i njegove skupine dok ne preselimo kao šehidi.”

Alija, r.a., odgovorio je: ”Mi smo potpisali ugovor, a Allah o ugovorima u Kur'anu kaže: ”I ispunjavajte obaveze na koje ste se Allahovim imenom obavezali i ne kršite zakletve kada ste ih tvrdo dali, a Allaha kao jamca sebi uzeli, jer Allah zna ono što radite.” (En-Nahl, 91.)

Jedan od haridžija je rekao: ”Alija, tako mi Allaha, ili ćeš se odreći presude ljudi o Allahovoj Knjizi ili ćemo se boriti protiv tebe tražeći time Allahovu milost!” Zatim su otišli od njega i podsticali ljude da se okupe i bore protiv Alije, r.a. Javno su proglasili nevjernicima: Aliju, Muaviju, Amra ibn Asa, Ebu Musa el-Eš'arija i sve muslimane koji su bili zadovoljni presudom.

Sastali su se u kući Abdullaha ibn Vehba er-Rasibija, jednog od njihovih vođa, koji im je održao govor i pozvao ih u borbu protiv Alije i oni su se odazvali. Zejd ibn Hisn et-Tâi, također jedan od haridžijskih vođa, učio im je ajet iz sure Sâd: ”O Davude, mi smo te namjesnikom na Zemlji učinili, zato sudi ljudima po pravdi i ne povodi se za strašću da te ne odvede s Allahova puta; one koji skreću s Allahova puta čeka teška patnja na onome svijetu zato što su zaboravljali na Dan u kome će se račun polagati.” (Sâd, 26.), aludirajući na Aliju ibn Ebi Taliba. Oni su tumačili ajete po svom nahođenju i podsticali muslimane na borbu protiv Alije, r.a., i drugih ”otpadnika”, kako su nazivali sve muslimane koji se nisu slagali sa njima.

Ibn Kesir je, govoreći o haridžijama, rekao: ”Njačudnija skupina sinova Ademovih je skupina haridžija. Neka je slavljen Allah Koji je ljude razvrstao kako je htio.”

Mnogi islamski učenjaci su kazali da se na haridžije može primjeniti kur'anski ajet: ”Reci: ‘Hoćete li da vam kažem čija djela neće nikako priznata biti, čiji će trud u životu na ovome svijetu uzaludan biti, a koji će misliti da je dobro ono što rade? To su oni koji u dokaze Gospodara svoga ne budu vjerovali i koji budu poricali da će pred njega izići; zbog toga će trud njihov uzaludan biti i na Sudnjem danu im nikakva značaja nećemo dati.”’ (El-Kehf, 103.-105.)

Bitka kod Nehravana

Za glavno mjesto okupljanja svojih pristalica, haridžije su odabrale Nehravan. Na početku su bili naumili krenuti prema Medainu, međutim znali su da nemaju snage za to, pa su se odlučili sijati smutnju oko Kufe. Presretali su ljude poput drumskih razbojnika i ubijali su sve one koji su bili zadovoljni sa presudom Alije i Muavije. Među ubijenima bili su i Abdullaha ibn Hababa ibn Ereta i njegovu suprugu koja je bila trudna.

Kada se njihov zločin povečao, Alija r.a. je odlučio povesti vojsku protiv haridžija. Prije nego se sukobio sa njima želio ih je odvratiti od njihove nakaradne ideje, nakon zla koje je muslimane snašlo u Bici kod deve i na Sifinu. Govorio im je: ”Vratite se pokornosti vašem emiru da vam on presudi. Oni koji su ubijali muslimane bit će ubijeni, a oni koji to nisu činili bit će im oprošteno bez obzira što su bili sa vama.” Oni su mu odgovorili: ”Svi smo ubijali tvoju braću i ohalalili smo njihovu krvi i imetak.”

Nakon toga halifi Aliji r.a. nije preostalo ništa drugo nego da se bori protiv smutnje haridžija. Mobilizirao je vojsku u koju je uključio posebnu skupinu pod komandom Ebu Ejjuba el-Ensarija, koja je nosila tzv. zastavu sigurnosti, rekavši: ”Ko god dođe pod ovu zastavu siguran je”, nadajući se da će se smanjiti broj haridžija koje će morat ubiti.

Rekli smo da je na početku bilo ukupno 12. 000 haridžija, a nakon rasprave sa Ibn Abasom, osam hiljada se ponovo pridružilo Aliji r.a., tako ih je ostalo svega četiri hiljade.

Alija r.a. je pred samu bitku ponovo podsjetio haridžije na zastavu sigurnosti rekavši da će biti siguran ko se pridruži toj skupini, kao i oni koji se vrate u Kufu i Medain. Tada su mnogi od njih počeli napuštati bojno polje, neki zbog prevare i želje za ponovnim spletkarenjem i sijanjem smutnje, a neki zbog straha. Jedni su se pridružili Ebu Ejjubu el-Ensariju, a drugi su se vratili u Kufu, odnosno Medain.

Na bojnom polju u Nehravanu ostalo je svega hiljadu haridžija. Alijina vojska brojala je oko 60 000 hiljada vojnika. No, i pored malobrojnosti, haridžije su ustrajavale  borbi, tako da su na kraju potpuno desetkovani, 600 ih je poginulo, a 400 je bilo ranjeno.

Ebu Ejjub el-Ensari r.a. je kasnije pričao: ”Pogodio sam jednog haridžiju kopljem i mislio sam da je mrtav, pa sam uzviknuo: ”Raduj se vatri, Allahov neprijatelju!”, a onda sam čuo njega kako mi odgovara: ”Vidjet ćemo ko će od nas u vatru.”

Nakon bitke Alija je naredio da se ranjene haridžije lijeće, da im se vrate njihove stvari i da im se da nova šansa za pokajanje. Bitka kod Nehravana dogodila se početkom 38 H.g.

Haridžije koje su napustile bojno polje u Nehravanu, nisu se vratili svojim kućama zato što su promjenili stav, već da bi se ponovo organizirali, pa je 38. H.g. bila u znaku stalnih pobuna naoružanih haridžijskih formacija protiv Alije r.a.. Jednu takvu skupinu predvodio je Haris ibn Rašid en-Nadži i ona je bila skoro desetkovana i pobijena. Slično je prošla i skupina haridžija koju je predvodio Ešheb ibn Bišr el-Bedželi, kao i mnoge druge haridžijske skupine.

Alija r.a. nakon presude je uglavnom bio zauzet borbom protiv haridžija. Irak, odnosno Kufa, bila je izvor smutnje i nestabilnosti. S druge strane, Šam je bio potpuno miran, stabilan i pokoran Muaviji, r.a.

Što se tiče Egipta, tamo je, u to vrijeme, namjesnik bio Muhamed ibn Ebi Bekr. Međutim on nikada nije u potpunosti uspio ovladat Egiptom, posebno nakon Bitke kod deve i Sifina, te nakon pojave haridžija. Štaviše, počela je jačati skupina onih koji su smatrali Muavijin stav ispravnijim i koji su glasno govorili da se prvo trebalo obračunati sa Osmanovim ubicama, pa tek onda dati prisegu Aliji, r.a.

Osim toga, treba napomenuti i to da je Muhammed ibn Ebi Bekr bio vrlo mlad, tada je imao svega 26 godina, i on nije bio dostojan te pozicije niti se mogao nositi sa valovima smutnje koji su zahvatili islamski ummet.

Zatim, oni koji su bili na Muavijinoj strani nisu se nikako slagali s tim da on bude namjesnik Egipta, jer je učestvovao u sijanju smutnje iako se, prije nego je Osman ubijen, pokajao.

Zbog toga su razmišljali da dignu pobunu protiv Muhammeda ibn Ebi Bekra. Kada je za to saznao Muavija, koji je bio mnogo bliži Egiptu od Alije, r.a., on je tzv. osmanijama, kako su nazivali tu skupinu, odredio za vođu Muaviju ibn Hudejdža es-Sukunija. Zatim je poslao vojsku od 6.000 ljudi, pod komandom Amra ibn Asa, da smiri situaciju u Egiptu i da preuzme vlast u Egiptu. Amr ibn As je dobro poznavao Egipat, jer ga je on osvojio i bio njegov namjesnik dugo vremena u vrijeme Omera i Osmana, r.a.

Nakon slanja pojačanja, broj Muavijinih pristalica u Egiptu povećao se na 16.000. Muhammed ibn Ebi Bekr je pozvao muslimane na mobilizaciju (većinom su to bili Jemenci koji su živjeli u Egiptu), ali su oni odbili da se bore za njega. Na kraju je uspio ubijediti oko 2.000 ljudi da se bore na njegovoj strani.

Kada je Alija, r.a., čuo za to, on je poslao vojsku pod komandom Eštera en-Nehaija da pomogne Muhammedu ibn Ebu Bekru. Međutim, njega je u mjestu Kilzem ili Kalzem, dočekao jedan čovjek i dao mu da se napije medovine, nakon čega je umro.

Neki kažu da je Muavija ibn Ebi Sufjan lično poslao tog čovjeka da otruje Eštera, mada za to ne postoje jasni dokazi. No, ako i jeste, vjerovatno se rukovodio time da je on Osmanov, r.a., nasljednik i da je, još ranije, smatrao da treba poubijati sve Osmanove ubice, a Ešter en-Nehai je bio jedan od kolovođa smutnje usljed koje je ubijen Osman, r.a.

Amr ibn As je želio da ovlada Egiptom bez borbe, pa je poslao pismo Muhammedu ibn Ebu Bekru u kojem mu je napisao: ”Ja ne želim da te, sa moje strane, snađe bilo kakvo zlo. Ljudi su se digli protiv tebe i ne žele da im budeš namjesnik, ako dođe do bitke sigurno će te napustiti. Zato ti njih napusti i napusti Egipat, ja sam ti iskreni savjetnik.”

Muhammed ibn Ebi Bekr je to odbio i došlo je do bitke u kojoj je Muhammedova vojska potpuno poražena, a on sâm je ubijen. Alija, r.a., mnogo je tugovao zbog njegovog ubistva. Muhammed ibn Ebi Bekr je odrastao kod Alije i on ga je odgajao, jer je oženio njegovu majku, Esmu bint Umejs nakon smrti Ebu Bekra, r.a., koja je sa sobom dovela i malog Muhammeda.

Tugovala je, naravno, i njegova sestra Aiša, r.a., iako je bila ljuta na njega zbog njegovog učešća u sijanju smutnje u vrijeme Osmana, r.a., i ona je preuzela brigu o njegovoj djeci. Od tog trenutka su Egipat i Šam bili pod vlašću Muavije, r.a.

Što se tiče Iraka, tamo je situacija postajala sve teža i nepodnošljivija. Aliji, r.a., je bilo toliko teško sa Iračanima da je, kako bilježi Ibn Kesir, poželio smrt zbog smutnje i iskušenja u Iraku i često je govorio: ”Ko li će biti njihov očekivani nesretnik i kada će se pojaviti?”, misleći na nesretnika koji će ga ubiti, a kojeg mu je ranije spomenuo Muhammed, s.a.v.s.

Naime, imam Ahmed bilježi predaju od Zejda ibn Vehba koji je rekao: ”Alija je došao skupini haridžija u Basru, među kojima je bio čovjek koji se zvao Dža'd ibn Ba'dže, koji je rekao Aliji: ‘Boj se Allaha, Alija! Ti si već mrtav.’ Alija mu je odgovorio: ‘Ne, nego ubijen udarcem ovdje’ – pokazao je na svoju glavu – ‘i ta krv će natopiti moju bradu.”’

Osman ibn Suhejb prenosi od svoga oca da je Alija, r.a., rekao: ”Upitao me je Poslanik, s.a.v.s.: ‘Ko je nesretnik prvih generacija?’ Odgovorio sam: ‘Onaj što je zaklao Salihovu, a.s., devu.’ ‘Istinu si rekao’, uzvratio mi je Poslanik, s.a.v.s., a zatim me je upitao: ‘A ko je nesretnik posljednjih generacija?’  ”Ne znam”, odgovorio sam, a Muhammed, s.a.v.s., rekao mi je: ‘Onaj što će te udariti ovdje’ – pokazao je na glavu – ‘pa će ti ta krv natopiti bradu.”’

Ubistvo četvrtog pravednog halife, Alije ibn Ebi Taliba, r.a.

Nakon mnogobrojnih poraza i neuspjelog nametanja haridžijske ideje, haridžije su skovale pakleni plan. Naime, trojica haridžija: Abdurahman ibn Muldžim el-Kindi, Berk ibn Abdullah et-Temimi i Amr ibn Bikr et-Temimi, dogovorili su se da ubiju ”imame” fitne – ili vođe fitne, kako su zvali Aliju, Muaviju i Amra ibn Asa.

Dogovorili su da Abdurahman ibn Muldžim ubije Aliju, r.a., Berk ibn Abdullah, Muaviju, r.a., a Amr ibn Bikr, Amra ibn Asa, r.a. i da taj zločinački poduhvat izvedu sedamnaesti dan ramazana. S tim ciljem Berk ibn Abdullah je otišao u Šam gdje se nalazio Muavija, Amr ibn Bikr otišao je u Fustat u Egiptu gdje je živio Amr ibn As, a Abdurahman je ostao u Kufi gdje je bio Alija, r.a.

Alija, r.a., je to jutro izašao na sabah-namaz i budio je ljude na sabah. Sa sobom nije imao nikakvog stražara niti čuvara, a onda mu je, na putu prema džamiji, prišao Šebib ibn Nedžde i udario ga je toliko snažno da ga je oborio na Zemlju, ali ga nije ubio, a zatim je prišao Abdurahman ibn Muldžim i udario ga po glavi sabljom koja je bila zatrovana, tako da mu je krv sa glave natopila bradu, kako mu je i rekao Poslanik, s.a.v.s.

I nakon što ga je smrtno ranio, prokletnik je ponovo uzviknuo: ”Alija, presuda ne pripada tebi, već Allahu!” Alija, r.a., je pozvao ljude da ga zarobe i uspjeli su, a Šebib im je pobjegao.

Nakon toga, teško ranjenog halifu Aliju, r.a., odnijeli su u kuću. Naredio je da mu dovedu  Abdurahmana ibn Muldžima i kada su ga doveli, Alija, r.a., upitao ga je: ”Allahov neprijatelju, zar ti nisam dobro činio?” Odgovorio je: ”Jesi!” ”Pa šta te je navelo da ovo uradiš?”, upitao je Alija.

Ibn Muldžim je odgovorio: ”Navela me sablja koju sam kovao četrdeset dana i molio Allaha da njome ubijem najgore Allahovo stvorenje i najvećeg munafika.”

Na to mu je Alija, r.a., rekao: ”Allah ti je uslišao dovu. Allaha mi, ta sablja će odsjeći tvoju glavu.” Zatim je rekao: ”Ako umrem ubijte ga, a ako ostanem živ, ja znam šta ću s njim uraditi.”

Džundub ibn Abdullah je tada rekao: ”Vođo pravovjernih, ako umreš mi ćemo prisegu dati tvom sinu Hasanu.” Alija, r.a., odgovorio je: ”Niti vam naređujem niti vam zabranjujem.”

Prije nego je preselio na Ahiret, Alija, r.a., je mnogo izgovarao šehadet i ostavio je vasijet sovjim sinovima Hasanu i Husejnu. Gasulili su ga sinovi Hasan i Husejn a dženazu je predvodio sin Hasan. Nakon dženaze doveli su Abdurahmana ibn Muldžima i odsjekli mu glavu njegovom sabljom.

Isti dan je Berk ibn Abdullah pokušao ubiti Muaviju, ali je Muavija izbjegao njegov udarac sabljom i ona ga je udarila po bedru. Muaviju su unijeli u kuću i zaliječili mu ranu, a Berk je uhapšen i ubijen.

Amr ibn Bikr je čekao u Fustatu da Amr ibn As izađe na sabah-namaz, ali je Allah dao da se on tu noć razboli, pa je naredio da namaz predvodi njegov zamjenik Haridže. I kada je Haridže izašao Amr je mislio da je to Amr ibn As, prišao je i udario ga sabljom i ubio ga.

Nakon toga ljudi su govorili: ”Želio je Amra, ali je Allah želio Haridžeta.”

Nakon toga, Iračani su dali prisegu Hasanu ibn Aliji, r.a. I naravno ispravno su postupili, on je po svemu zaslužio da bude halifa muslimana. Hasan nije odbio, ali to nije želio, niti je volio vlast. Njemu je prisega data 17. ramazana 40. h.g., na dan kada je preselio Alija ibn Ebi Talib na Ahiret.

Međutim, Iračani nisu stali na tome, već su odmah podstakli Hasana da moblizira vojsku i da se bori protiv Muavije dok ne dadne prisegu.

U Šamu su već ljudi već bili dali prisegu Muaviji tako da je islamski ummet prvi put došao u sitauciju da ima dvojicu halifa, što je neispravno i šerijatski neutemeljeno. Iračani su uspjeli nagovoriti Hasana na mobilizaciju i on je okupio ogromnu vojsku i krenuo prema Šamu.

Što su se više približavali mjestu bitke, kod Hasana se sve više pojačavao unutrašnji sukob. On nikako nije želio da se ponovo prolije muslimanska krv, pa je poslao pismo Muaviji i tražio da ga prizna za halifu i da odustane od borbe. Međutim, Muavija je iskoristio priliku i ponovio je svoje zahtjeve o kažnjavanju Osmanovih ubica, iako je Hasanova vojska bila brojnija, jer je Muavija pola vojske izgubio na Siffinu.

Hasan Basri je govorio: ”Allaha mi, Hasan ibn Ali je suprotstavio Muaviji vojsku poput brda.”

Kada je Muavija vidio tu vojsku rekao je: ”Ako poginu i oni i naša vojska, pa ko će onda upravljati islamskom državom, ko će brinuti o ženama i djeci?”

Ni on nije želio da dođe do bitke, kao što je rekao Ibn Tejmijje: ”Muavija je bio uvijek protiv borbe muslimana jednih protiv drugih.”

Onda je poslao Abdurahmana ibn Semuru i Abdullaha ibn Amira kao izaslanike Hasanu ibn Aliji, r.a., da s njim naprave dogovor.

Hasan im je rekao: ”Ovaj ummet pliva u vlastitoj krvi.” Oni su kazali: ”Muavija ti predlaže to i to, on želi da se desi primirje i da ne dođe do bitke.”

Hasan, r.a., upitao je: ”A ko mi garantira za to?” ”Mi”, odgovorili su.

Hasana je to obradovalo i odlučio je povući potez koji niko prije njega od muslimana nije učinio. Hasan, r.a., je povukao potez koji može povući samo čista i plemenita duša, kakva je bila duša Hasanova, Alijinog i Fatiminog, r.a. sina, Muhammedovog, s.a.v.s., unuka i gospodina i predvodnika mladića u Džennetu. Iako je njegova vojska bila brojnija i mogao je pobiti sve Šamljane, on je želio mnogo više od toga, želio je zaustaviti prolivanje muslimanske krvi. Hasan je poslao pismo Muaviji u kojem mu saopćava da se odriče vlasti u Muavijinu korist samo da se zaustavi ubijanje muslimana.

Tako je Hasan, r.a., bio uzrok pomirenja i ujedinjenja muslimana, 41. hidžretske godine, koja se još zove i ”Godina džemata”.

Molimo Allaha da islamski ummet sačuva smutnje i smutljivaca, da zaustavi međumuslimanske ratove i prolijevanje muslimanske krvi i da nam podari vođe koji će se ugledati na slavnog Poslanikovog s.a.v.s., unuka, Hasana r.a., kojima će krv, čast i jedinstvo muslimana biti sveti kao što su bili sveti Hasanu r.a.

Saff.ba

I dio:  Doći će vrijeme u kojem ćete poželjeti kupiti smrt ako bi bila na prodaju

II dio: Smutljivci su Osmanov, r.a., veličanstveni poduhvat sakupljanja Kur'ana u mushaf proglasili grijehom

III dio: Čuvajte se fitne koja neće pogoditi samo one među vama koji su krivi

IV dio:  Osman r.a. na udaru smutljivaca

V dio: Vojska smutljivaca odlazi u Medinu po Osmanovu, r.a., glavu

VI dio: Mučko ubistvo trećeg pravednog halife, Osmana, r.a.

 VII dio: Plamen smutnje nije se ugasio ni nakon što je Alija, r.a., izabran za halifu

VIII dio: Međumuslimanski sukob u Bici kod deve uzeo je 10.000 muslimanskih života

IX dio: Bitka na Sifinu – tragedija kojoj nema ravne u povijesti islama

 X dio: Nakon pomirenja Alije, r.a., i Muavije, r.a., na scenu stupaju haridžije