Ovo je šokantna priča Kenana Jusufovića o potresnom događaju iz ratne 1992. u Ahatovićima kod Sarajeva. Kenan je imao tada petnaest godina, sa četiri rodice upao je u četničku zasjedu kada su pokušali da se izvuku iz okruženja prema Visokom. Našli su se na jednoj livadi obrasloj visokom travom kada su otkriveni, po njima je otvorena vatra iz pušaka i mitraljeza. Zalegli su u jednu uvalu na toj livadi.
“Onda je Šerifa u tom trenutku rekla: ‘Sada dolaze po nas, neminovno je, silovaće nas. Ja im živa u ruke neću’. Podigla je samo ruku i čuo se jedan pucanj, metak joj je završio u sljepočnici”.
Pored mrtve Šerife, Kenanova tetka Razija uzela je pištolj i rekla kćerci ‘Elma nemoj živa u ruke četnicima’ i pucala sebi u sljepočnicu.
“Elma je uzela pištolj, Aiša Novalija je preklinjala Elmu da je ubije. Elma se dvoumila, rekla je ‘Kenane ubi me ti’. Ne bih to mogao nikada uraditi, tu moju agoniju prekinula je Elma, podigla je ruku u pravcu Aišine glave i opet se čuo samo jedan pucanj. Još jedan život je ugašen, ostali smo nas dvoje, ja i moja rodica od nepunih šesnaest godina. Pištolj je i dalje bio u njenoj ruci. Govorio sam joj: ‘Elma draga nemoj barem ti, sačekaj, molim te nemoj. Uhvatio sam je za ruku i stegao koliko sam mogao, pokušao sam da joj uzmem pištolj iz ruke. Okrenula se prema meni i rekla mi ‘pusti mi ruku, ubit ću tebe’. Nije me bilo strah tih njenih riječi, prepao sam se njenog pogleda, taj neki pogled koji je gledao kroz mene. Pustio sam joj ruku, ostao sam sam. Njihova tijela ostala su da laže”.
