Hadži Mehdija Zukorlić, otac muftije Muamera Zukorlića, dao je u maju intervju koji je emitovan tek nedavno. On je tada sa sjetom i tugom, ali i posebnom radošću, govorio svom prvom djetetu, njegovom odrastanju, školovanju, ženidbi. Prisjetio se na kraju i dana kada je saznao da mu je sin umro i posljednjeg trenutka u kojem ga je ugledao.
“Muamer mi je prvo dijete, prva nada, prva sreća. Jedva čekamo da nedjelja dođe. Ako nije van granice, on kod nas dođe. Nama se isprazne baterije i jedva čekamo da dođe da ih dopuni. Kao dijete je bio poslušan, u školi odličan. Nikad u mom životu nisam prstom takao. Nikad, nikad. Nije imalo potrebe. Kad je mali bio on je meračio za medresu.
U to vrijeme je bilo teško upisati medresu u Sarajevu. On završio sedmi razred i ja mu kažem ‘Ajde da se nešto pogodimo, da osmi razred prođeš skroz odličan. E onda da ti kupim ili biciklo ili vazdušnu pušku’. I on zatraži pušku. Kako smo se pogodili, tako je bilo. I ja ga poslije upišem u medresu. Svakog dana je išao u školu pet kilometara u jednom i pet u povratku kući. Imali smo po 20-30 ovaca. One odu po šumi. A on kao najstarije dijete, samo klanja, jede i ode po njih. Isto pet kilometara tamo i nazad. Znači 20 kilometara svakog dana. Pričao mi je kako mu ništa nije bilo teško – ni u školi, ni u medresi, ni u vojsci”, ispričao je Mehdija za Sandžak Mediju.
“U vojsci bio u Gospiću. Velika mu je želja bila da ide da studira u arapske zemlje. Upisao je prvo fakultet u Sarajevu. I već poslije desetak dana dolazi iz Sarajeva i kaže kako ide za Tunis. Kada je završio fakultet u Saudijskoj Arabiji došao je ovdje i počeo da radi u medresi u Novom Pazaru”, rekao je Mehdija.
Ističe kako se oženio Umejom kada je bio druga godina fakulteta.
Govoreći o danu kada je saznao da mu je sin preminuo, Hadži Mehdija Zukorlić kaže kako to nikada neće zaboraviti i da ga je vidio tačno četiri i po sata prije smrti.
“Nikad neću zaboraviti kad sam saznao da je umro. Nisu znali ko će da mi kaže. To se desilo tačno četiri i po sata od kad smo ga ispratili, od kad smo ga zagrlili. Tog jutra je poranio, došao je već u osam sati. Mada je obično dolazio oko 9 kod nas na doručak.
Pitam ga što je poranio toliko, kaže mora na univerzitet na časove. Nije htio da doručkuje, rekao je da nema vremena i da je došao samo da nas vidi. Pita me kako mi je noga i nije bio tu više od tri minuta. Jedva sam čekao da mi nešto priča, al nije imao vremena. Rekao je da će naknadno doći.
Majka ga zagrli, pomilova ga niz obraze i poljubi ga – što je inače rijetko radila. I eto samo četiri i po sata poslije toga, Muhamedova hanuma zavrišta kao da je bacili u vatru. Ja je pitao šta je, a ona mi reče, htjela da mi malo sakrije, kako joj je Muhamed rekao da je muftija u hitnoj, a da Muhamed plače i vrišti. Ubijeđen sam da bio da je atentat”, rekao je on.
Kaže kako je gledajući kroz prozor vidio da dolaze dva ljekara.
“Poslao ih Muhamed da nam kažu. Oni ponijeli i EKG, i tablete i inekcije. Ja im otvorim vrata, a jedan mi kaže: ‘Muftija ti se, aga, preselio’. Od čega, pitam. Od svoje smrti na univerzitetu. Dignem ruke i samo se zahvalim Allahu što nije ono što sam ja mislio. Pitali nas da nam daju tablete, injekcije, ali Nurka i ja nismo htjeli. Pregledali su nas. Meni pritisak normalan, a njoj 190 sa 90. Meni suze samo idu, a ona nijednu nije pustila. I ja joj kažem: ‘Evo ti moj pritisak ide u glavu, a tvoj ide ka srcu”, rekao je on.
