Politička propaganda: definicije, osnovna načela i specifičnosti Jugoslavije
Iz brojnih izveštaja, studija, članaka i svedočanstava proizlazi da je zajednička crta nacionalnih političkih programa u bivšoj Jugoslaviji prisutnih od kraja osamdesetih godina pa do prvih godina trećeg milenijuma to što su ih podržavali i omogućili mediji koji su postali najverniji službenici nacionalističkih stranaka na vlasti u pojedinim republikama.
Tadeusz Mazowiecki, specijalni izveštač koga je imenovala Komisija za ljudska prava Ujedinjenih nacija, rano je upozorio na negativni uticaj određenih sredstava javnog informisanja na jugoslovensko javno mnenje. U svom Specijalnom izveštaju o medijima iz decembra 1994. on objašnjava naročito sledeće: “Od početka sukoba, informacije koje su objavljivali mediji u bivšoj Jugoslaviji u suštini su se sastojale u nacionalističkom diskursu i sveprisutnim napadima i uvredama uperenim protiv drugih naroda. Ne iznenađuje”, dodaje on, “što je taj fenomen direktno doveo do užasnih zverstava na bojištima, kao i na celoj teritoriji”.
Nove vlasti nastale nakon sloma bivše Jugoslavije zaista su se poslužile medijima kao oružjem koje može da doprinese ostvarenju njihovih kratkoročnih i dugoročnih političkih ciljeva. Da bi to ostvarila, svaka vlast je u svojoj republici nastojala da zavlada medijima na svojoj teritoriji, a naročito televizijom, pretvarajući ih u instrumente režimske propagande sa zadatkom da se stanovništvo “pridobije” za svoje političke zamisli i akcije.
Nacionalistička politička propaganda, čiji su nosioci bili sredstva informisanja, pripremili su i kondicionirali javno mnenje za rat, idući na taj način na ruku najgorim nasiljima počinjenim u okviru nacionalnih političkih programa. Nekolicina retkih profesionalaca iz sredstava javnog informisanja – naime, upravo su oni bili očevici u središtu zbivanja – prvi su se nad tim zabrinuli. Jedan od njih bio je na primer Nenad Pejić, direktor programa Televizije Sarajevo do aprila 1992, po čijem mišljenju, “bez sredstava javnog informisanja, naročito bez televizije, ne može se zamisliti rat u bivšoj Jugoslaviji”.
U Srbiji, Slobodan Milošević je svesno koristio i kontrolisao medije za nametanje lajtmotiva nacionalističke propagande kako bi u očima građana opravdao stvaranje države unutar čijih bi granica živeli svi Srbi, ali i ojačao sopstvenu vlast. Da bi propaganda širena putem štampe i audiovizuelnih medija dosegla punu efikasnost, Milošević se lično pobrinuo za kontrolu nad sredstvima javnog informisanja, ograničio slobodu reči postojećim nezavisnim medijima – onemogućavajući ih na sve načine da informišu građane – i budno pazio na to da se novinari drže zvanične linije i prihvataju ideje i program vlasti: ukratko, da poštuju nametnutu disciplinu. Svedočanstvo jednog od njegovih najbližih saradnika, Borisava Jovića, najbolje rasvetljava na koji se način Milošević poslužio medijima kako bi učvrstio svoj nacionalistički politički program. “Godinama je” piše Borisav Jović, “najveću pažnju posvećivao sredstvima informisanja, naročito televiziji. Lično je odabirao glavne urednike novina i informativnih programa, a pogotovo direktore radija i televizije. Možda nigde kao u ovoj oblasti nije na direktnoj vezi držao sve urednike koji su ‘hranili’ javnost vestima, komentarima i uopšte informacijama. Bio je duboko ubeđen da građani svoje gledanje na političku situaciju formiraju na osnovu onoga što se njima servira, a ne prema njihovom stvarnom materijalnom i političkom položaju. Ono što nije objavljeno, nije se ni dogodilo – to je bila Miloševićeva deviza”. Milošević je koristio razne vrste sredstava i pritisaka da bi vršio čvrstu kontrolu nad sredstvima informisanja i ljudima iz te branše. Među metodima kojima se Miloševićev režim najviše služio mogu da se navedu naročito sledeći:
– postavljanje novinara za koje se smatralo da su previše nezavisni na niže položaje u javnim medijima i, uporedo s tim, unapređivanje onih koji su revno služili vlasti. Ako ne bi naprosto dobili otkaz, najuporniji nezavisni novinari bili bi izloženi javnoj osudi:
– uvođenje velikih poreza i novčanih kazni, povlačenje dozvola za emitovanje, odbijanje dozvola za korišćenje jačih odašiljača, obustavljanje snabdevanja opremom neophodnom za rad novina i radio-stanica, organizovanje batinaških akcija radi ograničavanja, a ponekad i onesposobljavanja nezavisnih medija da srpskoj javnosti pruže alternativne informacije;
– napadi na nezavisne novinare, od kojih su neki hapšeni, osuđivani, zlostavljani i optuživani za izdaju zbog svojih napisa;
– korišćenje uticaja na ekonomski sektor i na pravosuđe od strane političkih vlasti za vršenje pritiska na nezavisne medije i novinare.
Ovde pomenute mere bile su korišćene kroz ceo period dok su na vlasti bili Milošević i njegov režim, a u svrhu regulisanja širenja javne reči i obezbeđivanja kontrole nad sadržinom poruka koje prenose mediji. Za primer koji ilustruje tu činjenicu može se navesti posebno agresivna kampanja protiv nezavisne štampe vođena od 1998. godine pre intervencije međunarodne zajednice na Kosovu i u Srbiji, koja se sastojala u ućutkivanju svakog kritičkog glasa, u zabrani nezavisnih medija ili pak u usvajanju novog zakona o informisanju u oktobru 1998. koji je profesionalcima i sredstvima informisanja zapretio najstrožim ekonomskim represalijama u slučaju suprotstavljanja režimu.
Međutim, koliko su mediji pripremali rat koji je izbio sa proglašenjem nezavisnosti Slovenije i Hrvatske 25. juna 1991, toliko su ga televizijske i radio stanice, kao i novine, jednako svesno i održavale stavljajući se u službu rata, pokrećući intenzivnu medijsku bitku koja se sastojala u širenju mržnje, tendencioznih i lažnih informacija. U vezi s tim, kao primere možemo da pomenemo lažne informacije koje su prenosila srpska sredstva informisanja, a o navodnim pokoljima (srpskih) beba odnosno dece od strane Hrvata ili Muslimana.
Dana 20. novembra 1991, potkraj opsade Vukovara od strane savezne armije i srpskih trupa, u trenutku kad su u Beogradu zaređale antiratne demonstracije, objavljena je informacija dopisnika Reutersa Vjekoslava Radovića o pokolju 41 deteta srpskog porekla u dobi od pet do sedam godina, u jednoj osnovnoj školi u Borovu Naselju. Televizija Beograd će sate programa posvetiti toj nepotvrđenoj informaciji: prvi put objavljena u jednoj reportaži sa ratišta, ona će kao udarna vest biti dalje prenošena u večernjim dnevnicima i televizijskim emisijama. U jednoj specijalnoj informativnoj emisiji posvećenoj događajima u Vukovaru i zapadnoj Slavoniji, gost je fotograf slobodnjak Goran Mikić, koji je prvi preneo tu informaciju. Tokom razgovora s njim emitovane su fotografije izmasakriranih odraslih ljudi, ali nijedan fotos pokolja dece. Narednog dana, 21. novembra, objavljen je demanti od strane federalne armije, da bi za njim usledio i demanti Reutersa, upravo u trenutku kada u eter ide nastavak informativne emisije posvećene tom pokolju – tako da je voditelj primoran da se opravda i izvini.
Premda je agencija Reuters brzo demantovala tu vest – a njen službenik od koga je informacija potekla bio otpušten da bi zatim navodno dobio posao Tanjugovog dopisnika iz New Yorka, nju su u međuvremenu naširoko prenela sredstva informisanja pod kontrolom beogradskog režima. Niko od novinara iz njih nije se tada zapitao nad vrednošću informacije koja potiče iz sela koje je već više meseci pod opsadom, iz kojega su deca evakuisana i koje se nalazi u ratnoj zoni u kojoj već odavno ne radi nijedna osnovna škola. Vrlo jaka medijatizacija “smrti” 41 deteta koje su “poklali krvožedni Hrvati” pokazaće se vrlo korisnom za učvršćivanje slike o “zločinačkom i genocidnom hrvatskom narodu”, kao i za prigušivanje glasova protivnika rata i privlačenje novih dobrovoljaca na front.
Još jedna laž smišljena za pothranjivanje mržnje prema neprijatelju koju su pronosili srpski mediji bila je da Muslimani u Sarajevu pod opsadom izgladnele životinje u gradskom zoološkom vrtu hrane srpskom decom. Tu lažnu informaciju koju je objavila TV Pale, odnosno glasnogovornik režima Radovana Karadžića na njoj, voditelj Risto Đogo, a takođe i pres-agencija SRNA, bez ikakve provere će da preuzmu Tanjug i mediji pod kontrolom Miloševićevog režima. TV Beograd, u svom dnevniku u 19:30 časova, koji gleda više miliona gledalaca, tako objavljuje informaciju koju je radio-vezom iz Sarajeva dojavila njegova reporterka koja se nalazi na licu mesta: “Muslimanski ekstremisti smislili su najstravičniji način na svetu da muče ljude. Prošle noći, bacali su srpsku decu lavovima u gradskom zoološkom vrtu. Tako javlja srpska patrola.”
Određeni političari i politički akteri, uz saučesništvo “profesionalaca” iz sistema informisanja, smišljeno su, dakle, medije skrenuli sa njihove prvenstvene vokacije informisanja i zabave da bi ih pretvorili u puka propagandna sredstva posvećena njihovim ciljevima.
Neosporno je da je na svim stranama – u organizaciji pravih stručnjaka za propagandu – bilo manipulisanja i instrumentalizacije osećanja i animoziteta naroda u sastavu Federacije – sa ciljem da se stigmatizuju različitosti identiteta i onemogući bilo kakav budući zajednički život u okviru jugoslovenskog prostora. Dobar primer za to je sistematsko ocrnjivanje bosanskih Muslimana u srpskim sredstvima informisanja u Bosni i Hercegovini koje su dalje preuzimala sredstva informisanja u Srbiji. Risto Đogo, voditeljska zvezda TV Pale, bio je dakle propovednik srpske superiornosti i muslimanske degenerisanosti – pri čemu su njegovi stalni napadi imali za cilj najgrublje vređanje Muslimana kao nacionalne zajednice kao i, sa druge strane, da sve delove srpske javnosti navedu da posumnja u pripadnost Muslimana ljudskom rodu. Novinarka Katarina Subašić tako prenosi sledeće: “Jedan od najnotornijih primera Đogovog televizijskog rada bio je izbor slika majmuna kojima je propraćen tonski snimak govora (bosanskog predsednika) Alije Izetbegovića.”
Propaganda kao sredstvo: istorijat i definicije
Posezanje za propagandom od strane protagonista sukoba u Jugoslaviji nije samo po sebi novina: ovom prilikom samo su ponovno korišćene određene tehnike i recepti isprobani u nekim drugim kontekstima, a naročito u nacističkoj Nemačkoj tridesetih godina, gde su tehnike manipulisanja masa putem propagande i dezinformisanja [19] pripremile i kondicionirale nemačko javno mnenje za Drugi svetski rat i genocid koji ga je pratio.
Totalitarna dimenzija i specifičan cilj propagande koju je pokrenuo režim Slobodana Miloševića počev od 1987. godine uključuju težnju da se srpski narod objedini unutar samo jedne države – dakle, implicitno, da se nesrbi proteraju sa svih teritorija na kojima žive Srbi, a koji ima da se pripoje “istorijskoj Srbiji”. Pažljivo proučavanje sadržaja prenošenih putem medija u Srbiji u to vreme pokazuje da je “neophodnost” da se isteraju nesrbi u medijima stalno ponavljana tema – i da tu poruku pronose političari, intelektualci, vojna lica, novinari, itd. Sva štampa sistematski i jednoglasno prenosi zapaljive izjave u kojima se ističu opasnosti koje prete Srbima i u kojima se, eksplicitno ili implicitno, nesrbima preti represalijama.
Propaganda i “Svi Srbi u jednoj državi”
Ova politika, koja je za cilj imala stvaranje države u kojoj će živeti svi Srbi, bila je praćena nacionalnim političkim programima opravdavanim u srpskom javnom mnenju veštom propagandom. Treba da se naglasi da su mediji mogli da budu jedno od glavnih sredstava te propagande zato što je njihovo stavljanje u službu političke vlasti olakšao specifični kontekst. Naime, u okviru jugoslovenske federacije nezavisni mediji u pravom smislu nisu ni postojali: zaposleni u preduzećima za javno informisanje koja su bila u vlasništvu društvenih organizacija, novinari su smatrani “političkim radnicima” čiji je zadatak da brane ideje Partije, dok se svaka kritika strogo kažnjava. Sa slomom Federacije, nezavisnošću republika i izbijanjem rata, profesionalci su se pretvorili u nacional-”patriote”. “Izdajnike” nacije se pak sistematski odstranjivalo.
Situaciju u kojoj su mediji bili pod Komunističkom partijom – koja je kontrolisala sve kanale difuzije vesti, u kojoj je kontrapropagandi preostajala samo ilegala – zamenila je situacija u kojoj su mediji, u kontekstu političke tranzicije, prešli pod kontrolu novih nacionalističkih vlasti u republikama. U Srbiji će u korist Slobodana Miloševića medijski prostor kontrolisati njegova politička grupacija. Iako nije raskinula sa komunističkom ideologijom, ta će grupacija u periodu 1986-1987. doživeti nacionalistički zaokret sa kojim će mediji biti usko povezani. Pod kontrolom Miloševića i njegove partije, upravo će mediji dobiti zadatak da zaseju otrov mržnje i straha među Srbe koje propaganda prikazuje kao neposredno i u samom svom biću ugrožene prisustvom drugih manjinskih nacionalnosti. Kako bi to ostvario, Miloševićev režim će pribeći klasičnim tehnikama i principima propagande, proverenima na drugim mestima i u drugim vremenima.
Oslanjanje na mitove i istoriju
Da bi bila potpuno efikasna, propaganda mora da se, uz ostalo, oslanja i polazi od već postojeće podloge ili tla: ona najčešće poseže za mitologijom ili koristi svesna i nesvesna osećanja (omraze, istorijske predrasude) prisutne u psihi naroda – slično nacističkoj propagandi koja je sa poznatim uspehom koristila taj prosede kako bi zaoštrila antagonizme između Hrvata i Srba… Propaganda uvek podilazi predubeđenjima, predrasudama i apriornim stavovima i tim je efikasnija što učvršćuje mase u njihovim uverenjima i ubeđuje ih u ispravnost njihovih mišljenja.
Izgradnja nacionalnog konsenzusa
Jedna od funkcija ili karakteristika propagande je i nastojanje da se među stanovništvom razvije osećanje jednodušnosti, sračunato na to da se individualna mišljenja konformišu sa javno proklamovanim mnenjem. Opštu saglasnost propaganda nastoji da postigne upravo pomoću medija ili manifestacija i parada druge vrste. U funkciji ostvarivanja tog konformizma mišljenja, često ćemo videti kako se za primer pokazuju intelektualci, sportisti ili estradne zvezde: zbog ugleda koji oni uživaju, njihovo pristajanje uz to što se predstavlja kao opšte mnenje (ili zajednička stvar), može da proizvede efekt povođenja ili zaraze. Isto tako, pomoću medija i masovnih priredbi, propaganda može da u pojedincu pobudi strah ili egzaltaciju. Deklarisani cilj ovde je naravno osvajanje terena, učestalo demonstriranje snage, pokazivanje nadmoći nad protivnikom. Takva logika prirodno navodi na raskrinkavanje kao izdajnika onih koji tu propagandu odnosno zajedničku stvar dovode u sumnju ili joj se suprotstavljaju.
Pod Miloševićevim režimom, mediji su tako stekli funkciju denuncijacije i ostracizma onih koji su se u ovom ili onom momentu usudili da javno stave u pitanje okolni ultranacionalizam ili ustanu protiv njega. Zbog toga će nezavisni mediji, jedina sredstva informisanja otvorena za opoziciju, postati glavnom metom optužbi za izdaju, naročito u vreme izborne kampanje. Novinar-komentator Stevan Grubač, jedan od najistaknutijih glasnogovornika nacionalističke propagande na Televiziji Beograd, 5. decembra 1992. izjavio je naprimer sledeće: “Takozvani nezavisni novinari sarađuju sa inostranim snagama i neprestano izdaju svoju otadžbinu. Mediji u kojima ti ljudi rade danas su na strani onih koji žele građanski rat u Srbiji i koji žele rat na Kosovu…”. Odmah zatim, “stručnjak” za religiju, dr Milan Jevtić, izjavljuje: “Ako postoji neko koga treba kriviti za rat u Bosni, to su takozvane nezavisne novine BORBA i VREME iz Beograda. Propovedajući mir oni su zapravo Srbe onemogućili da se pripreme za borbu sa Muslimanima kako treba. Tako da su oni odgovorni za tako mnogo poginulih Srba.”
Analogni postupci koristiće se i protiv drugih komponenata civilnog društva i političke opozicije, koji su se suprotstavljali ratu u Bosni. Tako je 3. aprila 1993. Stevan Grubač, u svom komentaru jedne mirne demonstracije koju je toga dana organizovao Građanski antiratni pokret, na RTS-u demonstrante denuncirao kao antisrpske: “Beogradski intelektualci i takozvani antiratni aktivisti pod zaštitom su Izetbegovića. Oni u srcu ne nose bosanske Srbe, nego Muslimane i novac agencija iz inostranstva.” Često etiketirani kao izdajice Srbije i špijuni-plaćenici CIA-e, pripadnici opozicije biće redovna meta napada Televizije Beograd, kao naprimer 26. septembra 1992. kada jedan komentator o njima izjavljuje sledeće: “Oni su samo takozvana opozicija, oni žele da prodaju našu braću Srbe u Hrvatskoj i Bosni, oni hoće vlast samo da bi našim neprijateljima pomogli da unište Srbiju i Srbe.”
Osnovne crte srpsko-jugoslovenske propagande
Da bi ti razni osnovni principi mogli da u potpunosti funkcionišu , a što je preduslov uspešne propagande, nužno je onemogućiti i sprečiti izražavanje alternativnih informacija ili ideja – ili postići barem to da one ostanu u uskom krugu, da ne prekorače prag masovnih medija. Poput drugih, režim Slobodana Miloševića je na to prionuo, obezbeđujući totalnu kontrolu nad medijima u vlasništvu države ili društvenih ustanova, ograničavajući slobodu nezavisne štampe i svim sredstvima je sprečavajući da informiše građane, vršeći stalan pritisak na novinare sa ciljem da poštuju određene granice koje ne smeju da se pređu, kao i da pristanu na podržavanje programa i ideja vlasti, da se pokore disciplini.
Milošević je naime vrlo rano uvideo od kolikog je za njega interesa kontrola i korišćenje Partije i medija za osvajanje i očuvanje vlasti. On će to ostvarivati zamenjujući stranačke kadrove vlastitim snagama i lično će bdeti nad tim da na čelo javnih medija budu postavljeni njegovi najverniji saveznici iz Partije: rukovodioci programa radija i televizije, kao uostalom i direktor novinske grupe Politika, uvek su naime članovi Centralnog komiteta Partije. Milošević će se u septembru 1987. godine osloniti na reviju Duga, a naročito na dnevnike Politika i Politika Ekspres – na čelu kojih su bili Živorad Minović odnosno Slobodan Jovanović, bliski politički saveznici Miloševića koje je na funkcije glavnog i odgovornog urednika 1986. postavio Savez komunista Srbije – sa ciljem da eliminiše svaku opoziciju svojim nacionalističkim pozicijama u pogledu Kosova unutar Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Osma sednica Saveza komunista Srbije, koja je ubrzo nakon toga obeležila definitivnu pobedu Miloševića nad protivnicima, za njega je bila prilika da sastavi spisak novinara koji treba da se otpuste zato što ga tada nisu podržali. Ivan Stojanović, generalni direktor Grupe Politika, tada je smenjen i na njegovo mesto je u novembru postavljen Živorad Minović. A Živorad Minović tada zavodi red u publikacijama te novinske kuće – promenjena je redakcija Sveta, ukinuta su izdanja za mlade kao NON, Mladost i Student … Istu sudbinu doživljava i Mirko Đekić, glavni i odgovorni urednik NIN-a (izdanja Grupe Politika), reorganizaciju čije redakcije je Milošević priželjkivao nekoliko meseci ranije, a isto se dogodilo i sa Mihajlom Erićem, glavnim urednikom informativnog programa Televizije Beograd (RTB)… Autonomne pokrajine nešto kasnije takođe bivaju pogođene tim čistkama koje se sprovode u medijima. U Vojvodini, posle “jogurt-revolucije” bivaju smenjeni vodeći novinari Radio-Televizije Novi Sad, i dnevnog lista Dnevnik. Na Kosovu, vlada Srbije zavodi čvrstu kontrolu nad medijima u letu 1990: 5. jula smenjen je glavni urednik Radio-televizije Priština, a odstranjeno je nekih 1300 ljudi. Dnevnik Rilindja, jedina novina na albanskom jeziku, biva zatvorena, čime je otkaz dobilo 200 novinara. Zatvoreno je i šest lokalnih stanica na albanskom jeziku. Preuzimanje kontrole nad audiovizuelnim medijima od strane Miloševićevog režima preduzeto 1986-1987. godine dovršeno je u leto 1991. godine. Neposredno nakon marša opozicije organizovanog u Beogradu 9. marta 1991. u znak protesta upravo protiv kontrole Miloševićeve partije nad Televizijom, Milošević daje na usvajanje novi zakon kojim se objedinjuju radio i televizija na celoj teritoriji Republike: centri Novi Sad, Priština i Beograd tada postaju delovi samo jedne mreže koja se lakše kontroliše. Novi zakon o radiju i televiziji Srbije imovinu RTS-a prenosi na državu koja tako postaje njegov vlasnik, a faktički je to Miloševićeva partija… Celo rukovodstvo radija i televizije je smenjeno i donesene su odluke o novim imenovanjima.
Mediji kao glavno oruđe propagande
Mediji su bili korišćeni kao ratno oružje, čas za ostvarenje političkih ciljeva – npr. za lansiranje i odbranu lajtmotiva “Svi Srbi u jednoj državi” – čas za ostvarenje strateških ciljeva – kao što je osvajanje teritorija silom, [56] praksa etničkog čišćenja ili razaranje ciljeva predstavljenih kao simboličkih i prioritetnih… Kako bi se ti ciljevi ostvarili, Miloševićev će režim dakle učiniti sve da bi obezbedio kontrolu nad televizijom, radijom i štampom: nakon preuzimanja glavnih sredstava difuzije informacija uslediće metod koji kombinuje propagandu, delimične (i pristrasne) informacije, lažne vesti, manipulisanje, neinformisanje o određenim činjenicama, itd. Ceo taj arsenal biće mobilisan u funkciji opravdanja stvaranja jedinstvene države svih Srba – i, shodno tome, davanja legitimiteta nacionalnom političkom programu prikazanom kao borba za slobodu, mera za zaštitu rodne grude srpskog naroda – te, naposletku, jačanja vlasti i pozicija Miloševićevog režima.
Milošević je tako i sam ponekad izricao vrlo nedvosmislene pretnje onima koji bi se usprotivili srpskom jedinstvu. Dana 16. marta 1991, obraćajući se predsednicima opština Srbije, on je na primer izjavio: “Mi moramo obezbediti da imamo jedinstvo u Srbiji ako želimo da kao republika koja je najveća, koja je najbrojnija, diktiramo dalji tok događaja. To su pitanja granica, prema tome, suštinska, državna pitanja. A granice, kao što znate, uvek diktiraju jaki, nikad ne diktiraju slabi. Prema tome, osnovno je da moramo biti jaki. Da bismo bili jaki, moramo biti jedinstveni na ovim našim nacionalnim interesima. (…) Ja sam naredio još juče mobilizaciju rezervnog sastava milicije. Dalje, angažovanje i formiranje novih snaga milicije, a vlada je dobila zadatak da pripremi odgovarajuće formacije koje će nas učiniti u svakom slučaju bezbednim, odnosno učiniti sposobnim da branimo interese naše republike, a bogami i interese srpskog naroda van Srbije…Ja sam bio na vezi sa našima iz Knina, iz Bosne, ogromni su pritisci. (…) nadam se da neće biti toliko ludi da se sa nama tuku. Jer, ako ne umemo da radimo i privređujemo, bar ćemo znati dobro da se tučemo.” Opšte uzev, mediji će se koristiti za to da bi se nesrbi odvratili od ostanka na teritorijama smatranima istorijski srpskima – pa i pod cenu primene sile [60] da se one očiste.
Pravilo: zavaditi jugoslovenske zajednice
Stalnom upotrebom određenih ključnih reči nastojala se među srpskim građanima pobuditi odbrambena reakcija i podrška projektu države za sve Srbe koji je pokrenula vlast. Možemo navesti na primer izraze kao “ustaške fašiste” i “koljači” upotrebljavani za stigmatizovanje Hrvata, ili “islamske ustaše” i “džihad-ratnici“ kojima su pežorativno nazivani bosanski Muslimani… Sistematsko posezanje za takvim ključnim rečima, za terminologijom koju je medijima nametnuo Miloševićev režim, bez sumnje je izazvalo i održavalo reakcije mržnje prema nesrpskim zajednicama.
Korišćenje medija kao oružja u pravom smislu
Kako ćemo pokušati pokazati nešto kasnije, instrumentalizacija medija za nacionalističke svrhe bila je mišljena kao ravnopravni element vojne kampanje, u smislu da se zaista može govoriti o “ratnim medijima”. Fabrikujući laži, izmišljajući razlike i preuveličavajući suprotnosti između nacionalnih zajednica, televizija, radio i štampa upustili su se u opasnu igru. Sistematska upotreba lažnih informacija, polu-informacija, odsustvo medijskog pokrivanja određenih događaja omogućilo je da se među nacionalne zajednice udahnu i uliju mržnja i strah. Mediji su pripremili psihološki teren za narastanje međunacionalne mržnje, pretvorivši se u oružje kada je izbio rat.
To može da se ilustruje sa nekoliko primera na koje ćemo se detaljnije vratiti kasnije. S jedne strane, mistifikovane su istorijske činjenice kako bi mogle da posluže nacionalističkim ciljevima i kako bi se postiglo da srpski narod oseti i ispolji želju za osvetom prema onima koji su mu prikazani kao neprijatelji – Hrvatima i Muslimanima – koji bivaju satanizovani. U kontekstu patriotske euforije, mediji pod kontrolom režima su, s druge strane, naveliko širili laž da su za sve nedaće koje su snašle Srbiju odgovorni politička opozicija i nezavisni mediji. Najzad, pod pritiskom političkih vlasti, mediji su morali pokušati da srpske građane ubede da su oni žrtve međunarodne zavere koja ima za cilj da eliminiše Srbiju i izbriše je sa lica zemlje… Konstruisanje takvih stereotipa punih mržnje od strane medija, a posebno od strane državne televizije, [63] neosporno je položilo emocionalne temelje za vođenje ratne propagande.
Mediji u službi rata
Sukob u bivšoj Jugoslaviji ilustruje činjenicu da rat danas više ne može bez krilatice, bez slogana pa, dakle, ni bez propagande i komunikacije. Naročito u Srbiji, instrumentalizacija medija u službi nacionalističkih ciljeva i interesa rezultat je zrelo promišljenog plana – koji je i sam integralni deo strategije osvajanja i afirmisanja identiteta.
Izraz “medijski rat” ovde stiče celokupni svoj smisao jer, kao u svakoj ratnoj situaciji, posredi je kontekst sučeljavanja i sukoba povezanog s političkim ciljevima i svrhama koji ne podrazumevaju samo strateške ciljeve (osvajanje teritorija, zauzimanje ili uništavanje odabranih ciljeva, etničko čišćenje…) i odgovarajuća sredstva (kontrola medija), nego zahtevaju i metod, taktiku da se “dopre” do protivnika (propaganda, dezinformisanje, manipulisanje, laž, itd.).
Što se tiče vremenskog aspekta tog medijskog rata, valja razlikovati tri tipa primenjenih delovanja. [64] Pre svega to je dugoročno edukativno delovanje, kondicioniranje mišljenja i modeliranje mentaliteta – rečju, kontaminacija – što u grubim crtama odgovara fazi razvitka srpskog nacionalizma od početka osamdesetih godina do juna 1991. godine. [65] Tu fazu obeležava nastojanje da se iskoristi i manipuliše istorija kako bi se srpsko javno mnenje mobilisalo protiv novih opasnosti. Ti motivi prenose se kroz celu srpsku intelektualnu i umetničku scenu – bilo da posmatramo pozorište, književnost, slikarstvo i sl. Zatim, 1986-87. godine kreće srednjeročno delovanje u formi kampanja na javno mnenje sa svrhom da se propagiraju izvesne teme ili izvesne ideje, a u duhu jasno definisanih ciljeva. Rubrika “Odjeci i reagovanja” u dnevniku Politika u tom je smislu odigrala suštinsku ulogu dajući srpskom nacionalizmu “naučno” ruho: visok nivo saradnika – akademika, doktora, univerzitetskih nastavnika, predstavnika vlasti itd. – pridali su mu određeni autoritet odnosno legitimitet u očima srpskog javnog mnenja. I naposletku, direktnije povezano sa početkom neprijateljstava, tu je taktičko delovanje u konkretnoj situaciji, neodvojivo od prethodnih tipova delovanja, kao što je širenje glasina i laži…
Manipulisanje istorijom u korist nacionalističkih interesa
Klima nepoverenja, a zatim mržnje prema drugome, koja se hranila vekovnim strahovima i igrala na kartu krajnjeg nacionalizma, postepeno je od kraja osamdesetih godina počela da se ispoljava u svim republikama. Koliko god nas čudila prijemčivost javnih mnenja na simplističke i ksenofobne poruke koje su lansirali mediji, ona zapravo može da se objasni postojanjem izuzetno povoljnog tla. Naime, uticaj medijskih poruka mogao bi da se uporedi sa dejstvom halucinogenih droga na javno mnenje još obeleženo ratnim razdorima iz četrdesetih godina, dramatičnim događajima za koje je poznato da su bili potpuno “potisnuti” i zataškani naporom federalne vlasti i voljom jednog čoveka, Tita, iz straha da bi svako podsećanje, svaka aluzija na te događaje, moglo samo da probudi najgore demone i dovede do raspada federacije.
Upravo održavanje ovog tabua tokom decenija i nepreduzimanje spasonosnog kolektivnog egzorcizma po okončanju rata – pomoću jednog pravog društvenog istorijskog projekta analize činjenica i odgovornosti za njih – olakšalo je manipulisanje istorijom od strane nacionalističkih političkih stranaka koje su nakon slobodnih izbora iz 1990. godine osvojile ili zadržale vlast u bivšim federalnim republikama.
Sama struktura federalnog sistema javnog informisanja uspostavljena za vreme Tita – kojoj je bila svojstvena jaka decentralizacija sa ciljem da bi se svakoj kulturi zagarantovao prostor za izražavanje, zahvaljujući kojoj je svaka republika razvijala sopstvene medijske komplekse – išla je na ruku nacionalističkim strankama u preuzimanju kontrole nad medijima koje su već smatrale svojima…
Odgovornost intelektualaca
U Srbiji, nacionalno pitanje otvoreno je postavljeno sredinom osamdesetih godina, u kontekstu ekonomske stagnacije i društvene krize. Početkom 1986. godine, pod uticajem srpskog književnika i akademika Dobrice Ćosića, Udruženje književnika Srbije pretvorilo se u glasnogovornika traženja afirmacije srpskog identiteta, nižući apele i manifestacije za potpisivanje peticije koja je razobličavala “genocid”, kojeg je žrtva, kako se govorilo, bilo srpsko stanovništvo na Kosovu.
No fitilj će planuti i srpsko nacionalno pitanje će biti javno postavljeno tek nekoliko meseci kasnije, kada je objavljivanjem u Večernjim novostima, u javnost procurilo nekoliko izvoda iz Memoranduma o aktuelnim društvenim pitanjima u našoj zemlji Srpske akademije nauka i umetnosti. U tom tekstu u čijem je pisanju učestvovalo šesnaest članova Akademije, uvelike inspirisanom od strane Dobrice Ćosića, ponovno su – kroz analizu krize socijalističkog federalnog sistema – bile izložene sve nacionalističke teze koje će hraniti međunacionalnu mržnju i izazvati rat. Memorandum je dakle razobličavao diskriminaciju – političku, društvenu, ekonomsku i kulturnu – od strane drugih republika u okviru Federacije čija je žrtva srpski narod. Antisrpska koalicija je zahvaljujući Ustavu iz 1974. Srbiju i Srbe navodno stavila u inferiorni položaj: polazeći od specifičnih interesa srpskog naroda, šesnaest akademika pozvalo je dakle na vraćanje izgubljenih teritorija i obnavljanje srpske kontrole nad autonomnim pokrajinama Kosovo i Vojvodina. U tom apelu na jedinstvo upućenom Srbima rasutim po celoj Federaciji – koji su ne samo na Kosovu, nego i u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, žrtve “kulturnog genocida”, “istrebljenja” ili “prisilne asimilacije” – zahtevalo se da Srbi dobiju sopstvenu državu i da njome upravljaju, pa i pod cenu posezanja za silom, i staviti u pitanje granice sa ostalim republikama u Federaciji.
Slobodan Milošević je uspeo da postigne da se Centralni komitet Saveza Komunista Srbije ne izjasni o tom eksplozivnom tekstu – nije bilo nikakvih smena ni uklanjanja ljudi. On sâm neće se izjasniti odmah, niti će lično osuditi Memorandum. Postoje indicije na osnovu kojih može da se pretpostavi da sve to nije procurilo u Večernje novosti bez znanja Miloševića i njegovog kruga: činjenica da se ugledna Srpska akademija bavi odnosima među partnerima u Federaciji i postavlja pitanje o položaju Srbije u sklopu Jugoslavije poslužiće kao legitimacija izlasku antijugoslovenskog nacionalističkog programa u javnost i na političku scenu. Arhitekt Bogdan Bogdanović, koji je 1981. istupio iz Srpske akademije, tako naprimer potvrđuje da je, prema njegovom mišljenju, objavljivanje tog dokumenta izraz saučesništva određenih političkih krugova i beogradskih intelektualaca te da Memorandum predstavlja ohrabrenje i naučno pokriće srpskom nacionalizmu: “Takav dokument nije mogao da se pojavi bez saradnje akademika – nacionalnih vođa i pojedinih članova partije. Svakako ne Stambolićeve (…) U Beogradu je dočekan kao znak za početak trke: ‘naši intelektualci kažu nam da krenemo’. U šta? U Veliku Srbiju, razume se. U ratove za ostvarenje naših velikih ideala naše tradicije, itd. ”
Milošević će kasnije taj program preuzeti za svoj račun i iskoristiće ga za osvajanje vlasti, da bi počeo da ga zaista sprovodi, uz direktnu saradnju nekih članova Akademije, [77] nakon što je bio izabran za predsednika Srbije. A u osvajanju vlasti kao i u instrumentalizaciji srpske istorije i mitologije, ispostaviće se da su mu mediji najdragocenija pomoćna sredstva.
Miloševićevo oslanjanje na medije u svrhu osvajanja vlasti
U odlučnoj bici protiv reformatorskog krila Komunističke partije Srbije u septembru 1987. u kojoj je pobedu odneo S. Milošević – prvo uperenoj protiv Dragiše Pavlovića, predsednika beogradskih komunista, a zatim protiv Ivana Stambolića, srpskog predsednika – glavni mediji u Srbiji zaista će odigrati ključnu ulogu. A Dušan Mitević, drugi čovek Televizije Beograd i Miloševićev intimus, i Živorad Minović, glavni urednik Politike, kao i Slobodan Jovanović, direktor Politike Ekspresa, podržaće Miloševića u sukobu sa njegovim protivnicima unutar Partije, optuženim za antititoizam i antijugoslovenstvo… Ostvarena u ogorčenoj bitci na jednoj sednici Centralnog komiteta Partije, pobeda Miloševića nad reformatorskim krilom Partije omogućiće izvođenje puča u medijima u organizaciji Dušana Mitevića koji je usledio ubrzo zatim: “osma sednica” Partije bila je prilika za prvi “direktan” televizijski prenos događaja te vrste milionima srpskih tv-gledalaca koji će biti svedoci preuzimanja kontrole nad Komunističkom partijom Srbije od strane Slobodana Miloševića. Borisav Jović, verni Miloševićev saveznik i bivši predsednik jugoslovenske federacije potvrdio je kasnije da je medijatizacija te “osme sednice” bio važan čin davanja legitimiteta Miloševićevom preuzimanju kontrole nad Partijom.
Režija te predstave podseća na jednu drugu, onu od 24. aprila 1987, na kojoj će Milošević, poslat na Kosovo da bi se sastao sa srpskom manjinom koja se žalila na iživljavanja albanskih autonomnih vlasti, izgraditi legendu o sebi kao braniocu kosovskih Srba, a na osnovu unapred smišljenog incidenta i govora. Naime, incident koji je navodno do detalja izrežiran u saradnji sa lokalnom policijom, koji će za njega biti prilika da izgovori ono “Niko ne sme da vas bije” upućeno srpskoj manjini, snimala je Televizija Srbije koja se na licu mesta zatekla zaslugom Dušana Mitevića. Emitovane i stalno iznova reprizirane na televiziji, opširno komentarisane na stupcima štampe, te slike su ovekovečile lik Miloševića kao spasitelja i ujedinitelja srpskog naroda i učvrstile njegovu moć unutar Partije.
“Ugroženost srpskog identiteta”
Nakon te prve manifestacije dosluha između Miloševića i srpskih medija, ujedinjenih na nacionalističkim ciljevima, uslediće od leta 1987. pa do 1990. godine intenzivna medijska kampanja sa ciljem podizanja Srba protiv albanske većine na Kosovu okrivljene za sve nedaće.
Prikazivanje srpskog identiteta kao ugroženog od suseda, a na prvom mestu od Albanaca, naveliko će iskorišćavati dnevni list kao što je Politika, koji će postati jedan od glavnih instrumenata manipulacije i dezinformisanja pod kontrolom režima. Prenoseći najgore glasine bez provere i prikazujući ih kao provereno istinite, taj dnevnik je slikao apokaliptičnu situaciju koja nije imala ništa zajedničko sa stvarnošću Kosova, ali koja je kalila srpski revanšizam i istovremeno podsticala na mržnju i nasilje. Takvo delovanje preuzelo je tehniku već korišćenu u nacističkoj propagandi kako bi se unapred opravdala agresija na Čehoslovačku i Poljsku u ime odbrane nemačkih manjina: “informacije” i “izveštaji” tih ljudi, u kojima su isticana nasilja koje su te manjine trpele, bili su verno reprodukovani u nemačkoj štampi, što im je pridavalo autentičnost…
Od 1987. godine, Milošević će se u vlasti oslanjati na medije, kojima se direktno i cinično služio za nametanje svojih opsesivnih tema. Belgijski novinar Jean-Paul Collette tako tvrdi da je “prema većem broju svedočanstava” on “sam davao inspiraciju za propagandne poruke na televiziji kroz koje je širio svoju nacionalističku histeriju”. To Miloševićevo istinsko preuzimanje u svoje ruke medija i njihovog sadržaja takođe je potvrdio Borisav Jović, jedan od njegovih najbližih saradnika, na primer beleškom od 2. avgusta 1990. u svojem dnevniku koji je vodio kao potpredsednik, a posle predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije: “Napisao sam seriju od tri članka ‘Istina o Anti Markoviću’ i poslao Slobodanu. On je to dao da se objavi u ‘Politici’. Objaviće se 5, 6. i 7. u nastavcima pod nečijim pseudonimom. Moramo ga razobličiti, jer je narod u velikoj zabludi ko je on i šta je on. Mnogi u njemu vide nekog spasioca, ali on je običan prevarant i neprijatelj srpskog naroda”.
Srpska mistika u službi vlasti
Korišćenje istorije i oživljavanje drevnih srpskih mitova u nacionalističke svrhe stvoriće tada kontekst za organizovanje kulturno-političkih manifestacija sa ciljem mobilizacije srpskih masa. Nacistička propaganda je pokazala da mitovi imaju snažan kohezivni efekat na mase: upravo je mitovima, dakle pozivanjem na sile nesvesnoga, na strah i stravu, na instinkt za moći ili na izgubljeno zajedništvo, propaganda koju je organizovao Goebbels uspela da osvoji Nemce i stopi ih u kompaktnu masu. Srpski će režim upotrebiti sličan recept: kako bi se zakalilo jedinstvo naroda, zvanična propaganda je crpela na izvorima srpske mistike, mistike o narodu žrtvi i mučeniku prema kojem se istorija maćehinski ponela, te mistike Velike Srbije nedeljive od pravoslavlja.
Dakle, 1987. godine su se najveći nacionalisti među intelektualcima smenjivali na televiziji sa hvalospevima prošlosti srpske nacije, dok su se novine punile feljtonima sa istorijskim temama u kojima se veličala srednjevekovna Velika Srbija, i tekstovima u kojima su nizane nepravde i napadi upereni protiv Srba, od bitke na Kosovom polju 1389. godine – u kojoj je pobedom Turaka okončana samostalnost Srbije – pa do “genocida” koji je nad srpskim stanovništvom 1941. počinila Nezavisna Država Hrvatska, priznata od Hitlera i Mussolinija, na čijem čelu je bio Ante Pavelić, vođa nacionalističkog ustaškog pokreta odgovornog za atentat na kralja Aleksandra 1934. godine… Na primer, 9. februara 1990. “Politika” je objavila pismo koje je potpisao Vojislav K. Stojanović, predsednik Udruženja univerzitetskih nastavnika i naučnih radnika Srbije, u kojem on očigledno preteruje u pogledu broja srpskih žrtava u Drugom svetskom ratu, odnosno brojki koje opisuju navodnu demografsku eksploziju albanskog stanovništva na Kosovu: “Srpski narod nikad nije bio osvajački narod i nikad nije težio ugnjetavanju drugih naroda. Ali drugi narodi su nekom zlom sudbinom nastojali da potčine i ugnjetavaju njega (…) u zločinu genocida koji su počinili hrvatski ultranacionalisti, srpski narod je izgubio više od dva miliona nevinih žrtava postradalih samo zato što su bili Srbi (…) Albanci su delali na nemoralan i nehuman način: razradili su nečuvenu kampanju za plodnost svojih jadnih i sirotih žena te je upravo tako kod njih došlo do još neviđene demografske eksplozije, najveće na svetu. Oni su tako svoj broj na Kosovu i Metohiji povećali pedeset puta za samo četrdeset godina.” /prevod sa francuskog/
Medijatizacija “političkih liturgija”
U celoj će se zemlji organizovati sve brojnije umetničke, verske i ritualne ceremonije u svrhu komemorisanja “srpskih žrtava” kroz istoriju. Milošević, koji je poznavao psihološki efekt takvih priredbi na masu i koji je smatrao važnim da im i lično prisustvuje, svesrdno je brinuo da one budu uvršćene među udarne teme u medijima : tako su, na primer, u aprilu 1990, dve urednice iz informativnog programa Radio-Televizije Novi Sad (Vojvodina) dobile otkaz jer nisu kao udarnu temu objavile vest o proslavi jednog srpskog praznika kojoj je prisustvovao Slobodan Milošević…
Sa simboličkog aspekta, najuspelija “politička liturgija” neosporno je bila od režima organizovana proslava šestote godišnjice poraza na Kosovu polju kojim su Turci za više vekova obezbedili svoju vlast u regionu, održana 28. juna 1989. Pred milionom Srba koji su se tom prilikom okupili, Slobodan Milošević je srpskom narodu obećao “nove bitke” kojima će se nadoknaditi taj poraz u kojem je na žrtvu prineseno više desetina hiljada mrtvih i pozvao na buđenje nacije. Televizija Srbije, kao uostalom i sredstva informisanja u celini, pridaće posebnu važnost toj manifestaciji koja je Miloševića predstavila kao spasitelja koji je srpskom narodu vratio kolektivno dostojanstvo povrativši “izgubljeni raj” drevne Srbije. Kako ispravno ocenjuje Florence Hartmann, “režimska propagandna mašina igrala je na emocije, glorifikovala prošlost, manipulisala memoriju zajednice da bi duhove pripremila na rat koji je Slobodan Milošević upravo najavio”. U tom pogledu, posebno mesto zauzima dnevnik Politika i njena rubrika “Odjeci i reagovanja”, čuvena po propovedanju mržnje i ksenofobije. Od jula 1988. do marta 1991. godine, u toj je rubrici izašlo više od 4.000 priloga iz pera intelektualaca, sindikalista, vojnih lica, nastavnika, lekara, itd, ali i ljudi iz javnih institucija. Motivisana različitim temama – direktno inspirisanim pritužbama ili ciljevima iznesenim u Memorandumu srpske akademije iz 1986, neumorno se kao lajtmotiv prenosila ista poruka, poruka o istorijskim nepravdama nanesenim srpskom “Narodu”…, podrazumevajući da je došlo vreme za reparaciju. “Sadržaj te rubrike, koja je igrala glavnu ulogu u manipulaciji srpskim javnim mnenjem, prenosili bi u glavnim crtama elektronski mediji pod kontrolom vlasti, TV-Politika et TV-Beograd. Tako mnogobrojni prilozi bili su predstavljeni kao izraz volje srpskog “naroda” i u isti mah su služili kao opravdanje za sprovođenje u delo nacionalističkih teza Miloševićevog režima – što je klasični propagandni postupak koji smera na veštačko stvaranje jednodušnosti odnosno kohezije oko jednog vođe i njegove politike…
Napad na medije
Zvanična propaganda režima postala je još efikasnija kada je Slobodan Milošević preuzeo kontrolu nad beogradskom televizijom, što se dogodilo neposredno nakon što se “nametnuo” kao čelnik komunističke partije: rukovodstvo je zamenjeno ljudima od poverenja i članovima partije zaduženima da pojačaju ideološki pritisak u korist “srpske nacionalne obnove”. Nekoliko stotina novinara koji nisu pristali uz politiku Slobodana Miloševića otpušteni su sa televizije i iz novina u Beogradu, Novom Sadu i Prištini.
U julu 1990, nadovezujući se na dekret kojim je okončana autonomija Kosova i raspušteni vlada i parlament, odlučeno je da se ukinu radio- i televizijski programi na albanskom jeziku u pokrajini, čime je više od dva miliona Albanaca lišeno informisanja na maternjem jeziku, a zabranjene su i dnevne novine Rilindja. [104] Uporedo s tim, vlasti iz Beograda su uhapsile i zatvorile dvadesetak novinara albanskog govornog područja, a otkaz je dobilo oko pet stotina novinara koji su radili na radio-televiziji Kosova….
Televizija, glavna poluga mašinerije
Ova takoreći totalna blokada medija omogućiće srpskom voždu i njegovoj partiji, Socijalističkoj partiji Srbije da bez problema dobiju prve slobodne izbore u decembru 1990… Pored novinsko-izdavačke grupe Politika, pokazaće se da je glavni prenosnik mistifikacije istorije u Srbiji televizija. Kao tradicionalni propagator zvanične ideologije, televizija naime prerasta u najvažniji medijum, i to bez konkurencije, jer je dugo predstavljala jedini izvor informacija za više od 90% Srba. Dakle, pišući istoriju nanovo, bazirajući se na fragmentima stvarnosti – tj. primenjujući selektivnu memoriju koja se sastoji “u skidanju odgovornosti sa sebe (za sopstvene) zločine podstičući sećanje na zločine koje su počinili drugi” – ta će sredstva informisanja doprineti satanizaciji drugih nacionalnih zajednica, naročito kosovskih Albanaca, Hrvata i bosanskih Muslimana.
Godine 1990, kako bi se pripremilo i opravdalo Miloševićevo preuzimanje pokrajine Kosovo, srpska televizija je putem niza uopštavajućih komentara pokrenula kampanju protiv kosovskih Albanaca optuživanih “da truju bunare i kolju decu”. Štafetnu palicu je preuzela Politika koja je objavljivala pisma čitalaca – u stvarnosti često lažna – potvrđujući tim pismima činjenicu da Albanci tamo siluju na stotine Srpkinja. U Politici od 9. februara 1990., iz pera Vojislava K. Stojanovića, predsednika Udruženja univerzitetskih nastavnika i naučnih radnika Srbije, možemo pročitati sledeće: “(…) Danas su se bestijalni albanski teroristi razularili na Kosovu i Metohiji, uništavajući i napadajući sve srpsko, upadajući Srbima u kuće i terorišući ono malo što ih je tamo ostalo. Na Kosovu i Metohiji vlada teror terorista naoružanih do zuba (…)”.
Slobodan Milošević će lično učestvovati u stigmatizovanju kosovskih Albanaca, nuđenjem krajnje manihejske predstave o situaciji i zatvarajući vrata za svako ne-nacionalističko rešenje u toj autonomnoj pokrajini. Tako će naprimer on u jednom govoru koji je prenela TV Beograd izjaviti: “Svako dete zna istinu o Kosovu i Srbiji i upravo zato o tome nemam potrebe da govorim, a onima koji misle da ima potrebe odgovorio bih da neću o tome da govorim jer ne bih prihvatio nikome da se pravdamo zašto Republika Srbija ne dopušta da na Kosovu i Metohiji ponovo ubijaju Srbe i Crnogorce i zašto nismo spremni za dijalog o mogućnosti stvaranja albanske države na tlu Srbije. Da ne bude zabune, želim otvoreno da kažem da svako ko na ovim pitanjima traži odstupanje može zato da se izbori samo obaranjem sadašnjeg rukovodstva Srbije ”. To zatvaranje vrata za bilo kakav razgovor urodilo je u julu 1990. proglašenjem Republike Kosovo, odmah nakon čega su srpske vlasti raspustile Skupštinu u Prištini, a uvele i privremene mere na TV Priština i u novinama na albanskom.
Opšte uzev, pre nego što su postupci Srbije doveli do rata, beogradski elektronski mediji emitovali su velik broj emisija posvećenih podsećanju na istorijske događaje, uvek povlačeći paralelu sa progonima kojima su, kako se tvrdilo, bili izloženi Srbi u Hrvatskoj i Bosni.
Dolazak na vlast HDZ-a u Zagrebu nakon izbora u aprilu-maju 1990. u tom će smislu ubrzati razvoj događaja. S opravdanjem da novi ustav izglasan u Hrvatskom saboru Srbe pretvara u nacionalnu manjinu, na signal koji im je Milošević dao u svom govoru u Skupštini Srbije i koji je prenela TV Beograd – Srbi kreću u organizovani otpor na terenu. Na Televiziji Srbije tada stasava novi tip “ratnog reportera” – propagandiste, snimaju se i emituju brojni razgovori sa Srbima iz Hrvatske koji svi idu u pravcu zaoštravanja situacije na terenu – pravo građanstva imaju samo najekstremniji stavovi. Uporedo sa takvim reportažama koje postaju udarni deo televizijskih večernjih informativnih emisija, ređaju se specijalne emisije, neke u trajanju i od 90 minuta, čiji je prvenstveni cilj da srpsku javnost okrenu protiv neprijatelja koji joj se markira i da pripreme teren za rat.
Još jedan pokušaj zastrašivanja javnog mnenja bilo je emitovanje potkraj januara 1991. na Televiziji Srbije dokumentarca “Šta je istina o naoružavanju terorističkih formacija HDZ-a u Hrvatskoj” koji je sredinom oktobra 1990. napravila kontraobaveštajna služba vojske (KOS), a koji je trebao da bude “dokaz” direktne odgovornosti rukovodilaca na vlasti u Zagrebu za ilegalno naoružavanje. U tom dokumentarcu snimljenom u crno-beloj tehnici, gledaoci su mogli da vide hrvatskog ministra odbrane, Martina Špegelja, kako, sniman sakrivenom kamerom, iznosi svoj plan akcije protiv kasarni jugoslovenske vojske i obećava likvidacije. Tako barem prenosi Televizija Srbije jer su reči koje izgovara Martin Špegelj nerazumljive, a za srpske gledaoce ponavlja ih spiker u off-u: “A ovo, ako do nečega dođe, onda samo daj direktivu svim svojima koje poznaš: ubijati ekstreme. Na licu mjesta. Na ulici, usred kruga kasarnskog, bilo gdje drugdje, samo pištolj, i u stomak. To neće biti rat, nego će biti građanski rat u kome nema milosti ni prema kome, ni prema ženi, ni prema djeci. Stan, jednostavno bombe u stan porodični…” Falsifikat ili istina, taj dokument, emitovan dva puta u toku iste večeri, stvorio je željeni efekt, odnosno delovao kao elektrošok na srpsko javno mnenje za koje je ovo bila potvrda imanentne negativnosti vlasti u Zagrebu…
Najveći srpski moralni i intelektualni autoriteti bili su glavni faktor kondicioniranja javnog mnenja za opravdavanje predstojećeg rata sa Hrvatskom. Na državnoj televiziji, sa visina svojeg neospornog autoriteta, te ličnosti učestvuju u tumačenju vitalnih interesa Srbije. Neprestano podsećanje na Nezavisnu Državu Hrvatsku i na zverstva koja su počinile ustaše služe kao alibi za političke ciljeve režima i osnov su razvijanja i intenziviranja međunacionalne mržnje. Tako naprimer 4. avgusta 1991. jedna je tv-reportaža bila posvećena iskapanju posmrtnih ostataka mučenika stradalih u ustaškim zločinima – gledaocima pokazanih u desetinama omanjih sanduka, a pod pokroviteljstvom akademika Dobrice Ćosića: “Jedan od najvećih grehova naraštaja kome pripadam jeste i ova sahrana koju posle pedeset godina obavljamo, sahrana prebilovačkih mučenika. A taj greh počinismo zato što smo zabludno verovali da je zaborav zločina ustaškog služba bratstvu srpskog i hrvatskog naroda.” Paralela između prošlosti i sadašnjosti, kojom se poistovećuju režimi Franje Tudjmana i Ante Pavelića, ima za cilj teranje do paroksizma mržnje protiv Hrvata. Tako ćemo u to vreme na Televiziji Srbije videti Jovana Raškovića, psihijatra, akademika i vođu Srba u Hrvatskoj, kako na jednom mitingu izjavljuje: “Genocid je počeo, a o srpskom narodu u Hrvatskoj, o Srbima, o međunarodnom faktoru, o Evropi i o svijetu ovisi hoće li taj pokret ponovno otvarati koncentracione logore, a već ih pomalo i otvara, hoće li ponovo koristiti jame. Samo je sigurno jedno: da više Srbi neće na jame ići vođeni od dvojice ili trojice ustaša, da Srbi daju veliki otpor i da će genocidna ideja propasti zajedno sa genocidnom državom Hrvatskom.”
Kad je počeo rat sa Hrvatskom, ta će se tendencija samo pojačati: primer za to naročito je emitovanje dokumentarca pod naslovom “Umetnici u genocidu” koji, služeći se mnoštvom svedočanstava, pripoveda o zverstvima hrvatske vlasti Ante Pavelića 1941. godine, a sa svrhom da u kolektivnom pamćenju probudi osećanje progonjenosti, identično onom koje su Srbi iskusili tokom Drugog svetskog rata, na ključnoj tezi kriminalizacije celog hrvatskog naroda …
Ikonografija u vezi sa Turcima i njihovom vekovnom vladavinom u Srbiji takođe će se obilato koristiti za ocrnjivanje bosanskih Muslimana, koji su prikazivani kao mostobran prirodnog ekspansionizma Turaka, te dakle kao opasnost obnove nekadašnjeg Osmanlijskog carstva.
Ta medijska propaganda bila je posebno uspešna jer je igrala na kartu najdubljih emocija, oslanjajući se na osećanja trajno ukorenjena u svesti srpske zajednice. Nasuprot srpskog naroda, kvalifikovanog kao nevinog i pravednog, sistematski su postavljani oni koji su uzrok njegovog vekovnog stradalništva i koje valja zaustaviti kako ga ne bi zadesile nove nesreće. U tom smislu, nebrojene i sumnjive “istorijske paralele” su iz dana u dan zaista javno mnenje pripremale za izbijanje sukoba.
Uveličavanjem nekih činjenica, simplifikacijama drugih, sva su ta sredstva informisanja postala nosioci srpske nacionalističke ideologije. Stvarajući “jednostavne opozicije, jasno imenujući protivnike, koristeći udarne parole i dobro ciljane reči”, ona će milionima ljudi inače kompleksnu i višeznačnu stvarnost prezentirati na redukcionistički i uprošćeni način.
Nakon anti-albanske propagande usledila je zatim anti-slovenska, anti-hrvatska, pa onda anti-bosanska – propaganda, sa mnogo lica, ali u službi jednog i istog političkog cilja: stvaranja države u kojoj će živeti svi Srbi.
Uporedo sa propagandom usmerenom protiv spoljnjeg neprijatelja, totalna kontrola Socijalističke stranke nad Televizijom Srbije Miloševiću omogućava da ušutka nesaglasne glasove iznutra. Kada nisu naprosto ignorisane, akcije opozicije se sistematski iskrivljavaju i poistovećuju sa činovima izdaje Srbije. Ovaj tipičan prosede dezinformisanja, na delu uvek kada se radi o tome šta mediji prate, savršeno ilustruje način na koji je TV Beograd gledaocima televizije prikazala veliku demonstraciju opozicije od 9. marta 1991. godine. U trenutku kada se pred sedištem RTS-a u Beogradu okupilo 200.000 osoba tražeći da ode njegov upravni odbor, skup se promeće u sukob tokom kojeg je poginuo jedan policajac i jedan demonstrant. Iste večeri voditelj tv-dnevnika događaje prikazuje na okrnjen način: osa dnevnika je pogibija policajca, u prvom planu su slike udovice u suzama koju pridržavaju da bi mogla da hoda. Naprotiv, o drugoj pogibiji – mladog demonstranta starog 17 godina – ne kaže se ništa, baš kao ni u saopštenju Ministarstva unutrašnjih poslova koje se čita na televiziji. Slike koje snima i emituje nezavisna televizijska stanica NTV Studio B, čiji radijus emitovanja pokriva samo područje prestonice, pokazuju međutim verziju vrlo različitu od službene istine. Te slike, naime, pokazuju masu ljudi kako mirno sluša govore prvaka opozicije i da je prolivanje krvi započelo tek kada su snage reda upotrebila suzavac kako bi raspršile demonstrante. Te slike, koje protivureče zvaničnoj istini, neće pokazati državna televizija koja cenzuriše prizore brutalnosti policije i gledaoci će moći da vide samo slike koje “dokazuju” da su vinovnici nasilja pripadnici opozicije. Dok odmah sutradan počinje protestna demonstracija studenata, u televizijskim vestima dominiraju jučerašnji događaji: naširoko se emituju slike iz Skupštine u kojoj govori Milošević i pita se nije li u akciju opozicije umešana strana ruka. Uporedo s tim, režim potiče sve delove društva da ga podrže i osude demonstracije studenata i opozicije. Državna televizija takvima širom otvara svoja vrata, naročito u televizijskom dnevniku u kojem se čitaju pozivi na učestvovanje u velikoj demonstraciji podrške koja treba da se održi istoga dana. TV Beograd opširno će pratiti tu demonstraciju podrške, a centralno će mesto dati govoru Mihaila Markovića, akademika i potpredsednika vladajuće stranke, koji stigmatizuje izdajnike Srbije, a Slobodanu Miloševiću upućuje hvalospev: “Upravo u času kada se neoustaški specijalci pripremaju za odlučujući napad na Knin, upravo u tome času neka nevidljiva ruka je ovde usred Beograda pokrenula mehanizam za razbijanje Srbije. Od Petra I do danas imamo sreću da se na našem čelu nalazi jedan izuzetno sposoban, čestit i hrabar čovek, Slobodan Milošević”.
Sredstva informisanja u središtu jugoslovenskog rata
Propagandističko delovanje na stanovništvo sa ciljem da se ljudi navedu da prihvate ratnohuškačke nacionalističke političke programe preraslo je u pravu kampanju na javno mnenje. Zavisno od trenutka, čas je trebalo opravdati osvajanja teritorija smatranih zemljom predaka pod neprijateljskom okupacijom – neprijatelja koji svakako treba da se “potera”, čas ocrniti neku narodnost ili narod da bi se legitimisala upotreba nasilja protiv njega (što će reći, predstaviti sebe kao žrtvu tuđeg nacionalizma kako bi se imalo čime pothranjivati sopstveni…), ili je pak trebalo da se do korena saseče bilo koja forma opozicije nacionalističkim vlastima u svakoj od republika.
Milica Lučić Čavić, novinarka koja je tokom rata radila u audio-vizuelnom sektoru u Srbiji, vrlo dobro rezimira zastranjenje državne televizije i nekih novinara profesionalaca u delovanje kakvom su se odali za vreme sukoba: “U ovim ratnim godinama, televizija je potpuno potisnula svoju informativnu, prvenstvenu svoju funkciju, i postala je propagandno sredstvo, propagandni servis vlasti. Mnogi novinari su tada na televiziji zaboravili da postoji kodeks, da postoji obaveza novinarska o tačnom i objektivnom izveštavanju, i poslužili su nekim drugim ciljevima. Ti drugi ciljevi bili su izazivanje ratnog raspoloženja, izazivanje etničke mržnje. To je, naravno, olakšalo da se taj rat rasplamsa, da se vodi, da se ocrne svi drugi. U tim novinarskim iskazima, u tim reporterskim izveštajima, uvek je bilo ono – postoje dobri i loši momci. Dobri su naši, oni nisu agresori, nisu ubice, pripadnici su nebeskog naroda, herojskog naroda. Drugi su ubice, drugi su činili zločine nama, iza drugih stoji svetska zavera, stoji Vatikan, Amerika, CIA, KGB, masoni i ko sve ne.”
Rat će ubrzati to zastranjenje profesionalaca koji deluju poput aktera, da ne kažemo vojnika u sukobu. Protivno profesionalnoj etici, videćemo naprimer kako se reporteri upuštaju u isleđivanje hrvatskih i/ili bosansko-muslimanskih zarobljenika, otvoreno staju na stranu jednog od protagonista sukoba, prikazuju kao svedoke zločina osobe koje su isuviše blizu ili isuviše daleko od događaja o kojima izveštavaju, itd.
Pobuđivanje emocija u javnom mnenju putem emitovanja slika leševa nevinih srpskih civilnih žrtava ili putem prepričavanja takvih događaja tehnika je kojom će se Televizija Srbije naširoko služiti da bi izazvala reakciju zgražanja nad neprijateljem i kontra-reakciju podrške režimu – bez obzira radi li se o ratu u Hrvatskoj ili u Bosni. Televizija igra na emotivnost javnosti prikazujući tragedije pojedinaca sa kojima tv-gledalac ne može a da ne saoseća, za koje ne postoji nikakav odbrambeni mehanizam – naročito kada je reč o najranjivijim bićima kao što su deca. Ovo mogu da ilustruju sledeća tri primera:
Dok u Hrvatskoj besne borbe, Televizija Beograd emituje “svedočenje” jednog dostojnika pravoslavne crkve, oca Filareta iz manastira u Zemunu, koji, sedeći za stolom na kojem se nalazi pocrnela ljudska lobanja na koju kamera stalno ponovo zumira, kazuje ovako:
– “Ustaše su došle u srpsko jedno selo, tu kod Kukuruzara. I uhvatili su maloga Iliju, na očigled majke su ga zaklali i odnijeli tako. Majka mu se zove Milica.”
– Reporter: “To je bilo na njegov rođendan?”
– “Na rođendan, 2. avgusta ove godine. Majka je trčala za njima da barem mrtvo joj dijete daju. Nisu joj dali dijete, odnijeli su ga i poslije su ga spalili. Od toga svega je ostala samo lobanja. Ne bi ni tu lobanju našla da jedna žena druga, koja je – ovako – rimokatolkinja, ali koliko-toliko je imala u sebi nekog ljudskog osjećanja i kazala ‘Ja znam gdje su vam spalili dijete, ja ću vam kazati gdje je njezin grob, od djeteta.’ I otišla je tamo i od svega toga što je moglo da se nađe, nađena je ova lobanja.”
Drugi primer je “reportaža-portret” jednog srpskog dečaka iz Bosne o kojem ovako govori ratni reporter Televizije Beograd: “Ovo je moj novi drugar, Cvetko. Na brdima iznad Skelana sa njim me upoznao – rat. A bolje da nije na takav način. Do rata Cvetko Ristić je tu živeo i imao sve. (prikazane su slike poharane kuće). A danas, ima samo četrnaest godina i ništa više. I nikog više. (slika zamišljenog dečaka kako obilazi tri groba, uz primerenu muzičku kulisu). Subota, 16. januar 1993, u sedam izjutra. Tog dana su muslimanske jedinice napale njegovo selo. Majka Ivanka, otac Novak, sestra Mitra, od starijeg brata ni traga ni glasa. Cvetko Ristić, tek da se ne zaboravi: sudbina jednog malog dečaka – sudbina jednog malog naroda.”
Treći primer, reportaža sa ratišta o pogibiji dva srpska dečaka za vreme borbi u Tesliću u Bosni, koju je emitovao RTS: “Umjesto primirja, u Tesliću nove žrtve (…). U napadima Alijine vojske iz višecjevnih raketnih bacača iz pravca Tešnja, u centru Teslića poginula su dva dječaka, devetogodišnji Marko Parović i Igor Jotanović star dvanaest godina.” (emituju se snimci grobova punih cveća i fotografije dece). Slede snimci oca jednog od dečaka ispred njegove kuće, kako skrhan bolom reporteru govori: “Ajdemo kući, molim te… Jao, mali se ovde igrao… Jao, ustaše se gađale… Jao, majku im jebem…! ” Zatim je otac pograbio mikrofon od reportera i u njega viknuo: “Jao, osvetiću ga, jao, zakleo sam se na grobu mrtvog sina…!” Kamera zatim tv-gledaoce uvodi u kuću. Snimak fotografije dečaka prati zvučni snimak majke koja plače: “Za tvojih devet godina, tvoju mladost, tvoju radost! /…/ Kako će baba, kako će sine, /bez tebe/? … Bože, ima li te gde? Bože, ako te ima, pomozi…!”. Zatim ponovo snimak oca, “Svet ne vidi, proklet bio! Amerika ne vidi, prokleta bila! Joj, Miloševiću, zlato moje, pomozi nam, molim te!”
Opravdanja za korišćenje sile protiv neprijatelja
Služeći kao sredstva za legitimisanje upotrebe sile i nasilja, srpski mediji su bili podrška vojno-političkom cilju stvaranja države u kojoj će živeti svi Srbi, čije ostvarenje iziskuje pripajanje bosanskih i hrvatskih teritorija na kojima žive Srbi. Milošević će odabrati Televiziju Srbije i u julu 1991. kako bi u jednom svom govoru dao signal da je rat sada neizbežan. Isto tako, mnogo prostora na malom ekranu tada zauzimaju najviše vojne vlasti – ređaju se izveštaji o Miloševićevim posetama oružanim snagama i o visokom stepenu njihove spremnosti u slučaju potreba, a upravo ministar odbrane, Veljko Kadijević, u jednom govoru koji je prenela državna televizija, najavljuje odluku da se interveniše u Hrvatskoj. Sa tim trenutkom učinjeno je sve kako bi javno mnenje čvrsto stalo iza režima, RTS je preplavljen svedočanstvima podrške kao naprimer u prilici kada armijski konvoj izlazi iz Beograda uz “bodrenje studenata” i kreće prema neprijateljskom frontu: “Ovu dugu kolonu zabeležili smo jutros, nešto pre dva časa na autoputu Beograd-Zagreb. Kod Studentskog grada je više stotina studenata izašlo na autoput i oduševljeno pozdravljalo kolonu Jugoslovenske narodne armije.” Sutradan, snimljena pred beskrajnom kolonom vojnih vozila, na ekranu se nižu probrana svedočanstva srpskih građana sa ciljem da se naelektriše javno mnenje i pospeši stvaranje jedinstvene zajedničke fronte: “Ovo je trebalo davno da bude. Ovo je pravo stanje. Noćas ćemo svi u odbranu naše zemlje”; “Da li ste i vi spremni da krenete?” – “Spremni u svako doba, ako treba, i sad”.
U buci oružja i borbi što je usledila, pravo građanstva imaće samo mišljenja najviše opredeljena za ciljeve teritorijalnih osvajanja. Sistematski će se objavljivati stavovi čoveka kao što je Vojislav Šešelj, poput ove izjave u Skupštini Srbije iz septembra 1991. koju je emitovala Televizija Beograd: “Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica mora da bude naše opredelenje i to je granica na koju armija mora povući sve svoje trupe. Ako nije u stanju bez borbe da ih povuče iz Zagreba, treba ih pod borbom povlačiti uz bombardovanje Zagreba. Armija ima još kapacitete koje uopšte nije upotrebila. Ako su joj trupe ugrožene, ona ima pravo da upotrebi napalm-bombe i sve drugo što ima na svojim lagerima. I tu se ne smemo igrati. Važnije je spasiti jednu vojničku jedinicu nego se bojati oće li tamo neke slučajne žrtve pasti. Pa ko im je kriv. Hteli su rat, imaju rat.” …
Beogradska televizija je sistematski radila na opravdavanju potrebe da se Srbi posluže silom, dakle nasiljem, zasipajući javnost simplističkim tvrdnjama koje su tek retko sadržavale precizne informacije ili indikacije – ponekad čak ni datum ili mesto događaja. U tom smislu naročito je ilustrativan način kako je Televizija Srbije pratila borbe u Vukovaru: po tom načinu prikazivanja događaja – a naročito gubitaka koji su naneseni neprijatelju, sve je urađeno tako da se javnost ubedi da Srbi brane grad. Kroz reportaže i komentare opremljene slikom, televizija se trudi da gaji međunacionalnu i versku mržnju prema Hrvatima, katolicima: paušalnim sudom predstavlja ih kao neljude – što olakšava, dapače daje legitimitet tome da ih se ponižava, uništava i eliminiše. Da bi se to postiglo, specijalni dopisnici masovno proizvode razgovore sa vojnicima i civilima. U tom smislu, razgovor sa Ilijom Kojićem, komandantom štaba Teritorijalne odbrane za Slavoniju i Baranju – pred samom linijom fronta, svedoči o učestvovanju jugoslovenske savezne armije u tom projektu satanizacije. Na pitanje novinara Televizije Srbije o tome da ustaše srpske žene i decu koriste kao živi štit (primećujemo da pitanje nema upitnu formu…), ovo vojno lice to potvrđuje ne potkrepljujući tu tvrdnju nikakvim dokazom: “Pa, to je nažalost tačno, to je dokaz njihove nemoći, to je dokaz njihove neljudskosti, to je dokaz čime se oni sve služe, oni kroz to žrtvuju ne samo Srbe koje su zatvorili, pohapsili i držali kao taoce, već i sve one Hrvate koji nisu stali na njihovu stranu”… Svedočenja civila koja u Vukovaru prikupljaju reporteri na licu mesta, o navodnim zverstvima koja su izvršile “ustaše”, ne sadrže nikakav dokaz tih tvrdnji, a svedoci nikad nisu iz prve ruke. U jednoj reportaži posvećenoj toj temi, novinar pred kamerom pokazuje zlatne zube na svom dlanu i tvrdi: “U ruci imam zlatne zube. Rekoše mi da su ovi zubi vađeni nožem praktično živim ljudima koji su kasnije poubijani.” Iza toga, novinar nastavlja reportažu razgovorom sa jednim starcem u zelenoj uniformi:
– “Da li imate primera da su nekoga ubili, preklali ili nešto mu uradili, od takvih primera zlodela koja su činili?”
– “Ja sam ranije otišao, ja nisam, ali, kako znam, da je bilo i kakvih još mučenja i šta su radili.”
– “Šta je bilo?”
– “Pa, klanja, oči kopali, prste sjekli. Nokte od djece, djeci… u tepsijama smo nalazili djecu koju su htjeli peći – sjekli – u tepsijama smo nalazili na slobodnim teritorijama. Vojnicima glava odsječena, rasporen, koji je bio ranjen pa su ga dokrajčili … i teritorijalcima.”
– “Nemaju milosti ni prema ranjenicima, prema nikome?”
– “Prema nikome nemaju milosti, ja ne znam kakve su to životinje ili šta su to, to nisu ljudi.”
Čini se sve da bi se stigmatizovao protivnik. Kroz takvu prizmu, srpski mediji stalno stavljaju akcent na zločine koje je hrvatski režim počinio u Drugom svetskom ratu – tv-gledaoce se, naprimer, ubeđuje da je hrvatski narod kao celina genocidan – srpska javnost tada je već kondicionirana za međunacionalnu mržnju. I ovom prilikom u vezi sa opsadom Vukovara, Televizija Srbije – u dobro odabranom momentu – objavljuje vest da je upravo objavljeno jedno još neobjavljeno istorijsko svedočanstvo iz italijanskih izvora prema kojem je ustaška Hrvatska zaista u Drugom svetskom ratu imala nameru da zatre srpski narod – pri čemu se podrazumeva da je Tuđmanova Hrvatska nosilac istog htenja: “Ovih dana u javnosti se pojavilo jedno izuzetno istorijsko svedočanstvo o ustaškim zločinima iz vremena takozvane Nezavisne države Hrvatske. U dosad nepoznatim tajnim dokumentima italijanske armije se između ostalog tvrdi da je Zagreb imao versko-državni projekt totalnog uništenja Srba (…). U tih nekoliko meseci 1941. godine, praktično od uspostavljanja Endehazije, od 10. aprila, pa do aprila i maja 1942. godine, koliko su Talijani imali prilike da to beleže, moglo bi se doći do brojke verovatno veće od 80.000. Svaki ozbiljniji istraživač bi to mogao lako da potkrijepi, ali, nezavisno od te brojke, ovde je upisano 46.286 ljudi – Srba, sa danom, datumom, mestom, pod dokumentima zavedeni, ko je to prijavio, gde ta dokumenta čuvaju i ko je izvršio zločin.”
Još jedan primer je, ovaj put u vezi sa Bosnom, tvrdnja voditelja u televizijskog dnevnika od 2. avgusta 1992. “da hrvatske i muslimanske snage žele da tamo eliminišu sve što je srpsko. Njihova politička i vojna perspektiva uključuje teror, fanatičnu mržnju, fizički i duhovni genocid nad bosanskim Srbima, napade na srpsku teritoriju”. /prevod sa francuskog/
Da bi takve tvrdnje imale veću težinu, način montaže emitovanog slikovnog materijala u punoj meri je igrao na kartu stradanja muškog i ženskog stanovništva kako bi se pobudila mržnja. U tv-dnevniku u 19:30 časova, dakle u vreme kada pred malim ekranima verno sedi 2,5 miliona Srba, RTB će pokazivati nepodnošljive slike (leševe muškaraca, žena i dece – za koje se kaže da su Srbi, ali koji se ni po čemu nisu mogli identifikovati kao takvi – sa razmrskanim mozgovima, raspadnutim telima i sl. u prvom planu; razorene kuće i crkve, oskrnavljene grobove…), i sve to kao dokaz agresije čije su žrtve Srbi. Kao da ni to nije dovoljno, te slike bile su praćene i dokumentovane simplističkom, ali efikasnom ratnohuškačkom retorikom, zadatak koje je bio da pokaže ko su neprijatelji srpskog naroda. Muslimani su nazivani “mudžahedinima”, “džihad-ratnicima“ ili “muslimanskim fundamentalistima”, a sve te kvalifikacije očigledno navođene paralelno sa podsećanjem na tursku okupaciju i prisilnu islamizaciju koju su sprovodili Turci …
Stigmatizacija protivnika
Iz komentara koje su pisali srpski novinari, uključujući i novine, izrazi “bosanski” ili “bosanske snage”, izbačeni su u korist pežorativnih izraza i izraza sa najnegativnijim konotacijama: između ostalih, pomenimo primer “Alijinih bojovnika koje naoružava Saddam Hussein”, a koji vode “sveti rat u ime islama”. Dana 17. avgusta 1992. novinar Televizije Beograd, Ranko Elez, tako naprimer snage bosanskih Muslimana paušalno naziva “islamskim fundamentalistima”, “islamskim šovinistima” i žigoše ih kao “Alijine surove horde [Izetbegovićeve]”. Na to se nadovezivalo prikazivanje Srbije kao istorijskog bedema protiv invazije islama na Evropu…
Sa druge strane, Hrvati i njihovi borci bez razlike se nazivaju ustašama [142] ili fašistima koji se bore u ime Nemačke. Srpska štampa i televizija nastojale su svojoj javnosti pokazati da hrvatska vlast, na čelu sa predsednikom Tuđmanom, nije ništa drugo do kopija nekadašnje ustaške vlasti iz Drugog svetskog rata. Politika Ekspres tu paralelu povlači u izdanju od 27. jula 1991. kada izveštava o strahu Srba u Hrvatskoj od “hrvatske paravojske” i njenog amblema (šahovnice) inspirisanog zastavom fašističkog režima u Hrvatskoj koji je bio saveznik Hitlerovog SS-a …
Opšte uzev, izveštaji sa ratišta koje su proizvodili reporteri Televizija Srbije sa lica mesta bile su u celosti orijentisane na taj cilj stigmatizacije neprijatelja. U jednom od prvih izveštaja sa ratišta posvećenom borbama u Hrvatskoj i emitovanom u dnevniku u 19:30 časova, opis protivničke strane koji se daje tv-gledaocima simptomatičan je za način na koji će mediji mesecima pratiti događaje: “Izbezumljeni Tuđmanovi plaćenici i zlikovci, koji sebe nazivaju gardistima, zabarikadirani su u strogom centru Kostajnice odakle nekontrolisano otvaraju vatru. Saznajemo takođe da se da se danas iz Zagreba na ratište Banije zaputila i jedna satnija koljača Tuđmanove Crne legije. Banda plaćenika i ubica željnih srpske krvi zabunkerisanih u Kostajnici, izgleda, sve više uviđa da je otpisana.”
Neprijatelji Srba se porede sa demonskim silama, putem korišćenja rečnika prostudiranog za ulivanje straha i mržnje. Jedna reportaža Televizije Beograd sa hrvatskog fronta srpskim tv-gledaocima 21. januara 1993. daje ovakvo upozorenje: “S ustašama budite na oprezu. Čak i mrtvi vas mogu ubiti”. Manihejska opozicija dobri-zli primenjuje se jednako i u opisivanju borbi. U reportažama koje govore o pokretima srpskih snaga nema nijedne slike razaranja ni civilnih žrtava. Kada srpske snage napadaju neki grad, akcija se prikazuje kao odbrambena: prema zvaničnoj frazeologiji, Srbi nikad ne napadaju prvi. Te reportaže u eklatantnom su kontrastu sa reportažama koje izveštavaju o ofanzivama hrvatskih snaga, koje ne štede ništa, razaraju sve i sistematski kolju srpske civile! Nasuprot hrvatskim i muslimanskim vojnicima – “prljavim, drogiranim kukavicama” – veliča se hrabrost i neustrašivost srpskih boraca, uvek spremnih da priteknu u pomoć žrtvama i nevinima. A ako se dogodi da umivena slika bude ozbiljnije narušena, kao naprimer kada New York Newsday 2. avgusta 1992. otkriva postojanje srpskih logora u Bosni i Hercegovini i kada međunarodna zajednica posredstvom UN-a 14. avgusta imenuje specijalnog izveštača Komisije za ljudska prava, RTS će priteći u pomoć Radovanu Karadžiću. U jednom intervjuu uživo u večernjem dnevniku, Karadžić će te optužbe ne trepnuvši demantovati, ne pokazujući ni znaka neprijatnosti na pitanja voditelja ili svedočenja protivurečna njegovim izjavama
Kako smatra Catherine Humblot, novinarka dnevnika Le Monde, ovde se štaviše radi o pravoj “elaboraciji jedne mitologije rata, posredstvom beogradske televizije glorifikovane kroz junake dostojne stripova, kao što su kapetan Dragan i njegova para-vojska iskrsla iz dubine mračnih vekova” … U ovom pogledu RTS i štampa nose naročitu odgovornost za tu travestiju ratnih zločinu u herojske akcije “gospodara rata” (poput Arkana, Dragana i Šešelja koje su uzdigle u primere ili uzore u očima tv-gledalaca i čitalaca.
67. Što se tiče hrvatskih ili bosanskih sredstava informisanja, ni oni ne mogu da se izuzmu iz kritike jer su takođe koristili i zloupotrebljavali izraze kojima se diskredituju Srbi, pored ostalog i izraz “četnički teroristi “. Ako uporedimo srpsku, hrvatsku i bosansku nacionalističku propagandu, konstatuje se da prvonavedena nadmašuje druge dve, kako po stepenu, tako i po sadržini prenošenih medijskih poruka.
Paranoja zavere
Međutim, ono po čemu se srpski nacionalizam suštinski razlikuje jeste njegova paranoičnost. To možda ilustruje – kako u sredstvima informisanja, tako i u govorima političara – neprestano prisutna ideja zavere protiv srpskog naroda. Tako na primer, glavni nosilac teze o međunarodnoj zaveri navodno uperenoj protiv Srbije, Radio-televizija Srbije ovu tezu sistematski stavlja u prvi plan u svojim reportažamai raskrinkava “svet [koji] želi da savinemo kičmu, da žrtvujemo svoju čast i našu braću u Bosni i Hrvatskoj”, prateći je slikama Srba u izbeglištvu i masakriranih srpskih vojnika … Ubrzo nakon početka rata u Hrvatskoj, reagujući na podršku koju su Hrvatskoj iskazali neki delovi međunarodne zajednice, Televizija Beograd će često uzimati na nišan Vatikan i Nemačku, smatrane istorijskim saveznicima Hrvatske. Tako će biti emitovan izveštaj o jednoj uličnoj demonstraciji na kojoj je Vatikan optužen da podržava “ustaški fašistički režim”. Jedna starija žena, mašući transparentom na kojem je ispisana parola “Vatikan – satana”, uzvikuje: “U Jasenovac da ide papa! Papa – ustaša!”. U istom izveštaju emituje se snimak istoričara Ratka Petrovića kako, sa megafonom u ruci, demonstrante podstiče ovim rečima: “Genocid nad srpskim narodom odvijao se pod okriljem Katoličke crkve, odnosno pod okriljem Vatikana. Neće više!…”. Takoreći u istom trenutku, srpski ministar odbrane Veljko Kadijević, čije se saopštenje čita u televizijskom dnevniku TV Beograd, Nemačku direktno optužuje da predvodi tu zaveru: “Vrlo otvoreno i sa naglašenim nestrpljenjem, Nemačka po treći put u ovom veku napada na našu zemlju. Sada to čini metodama primerenim novom vremenu, mada su u upotrebi metode kojima je fašizam nastupao u Drugom svetskom ratu. Nemačka se tada koristila takozvanom petom kolonom, a sada strategijom posrednog nastupanja i čitavom lepezom specijalnog rata, pripremajući ekonomski, a zatim i vojni nastup.” Štampa takođe prenosi tu ideju o zaveri – navodno smišljenoj izvana – koja se ponavlja kao lajtmotiv.
Ova zavera pojavljuje se u različitim oblicima, zavisno od konteksta koji i sâm doživljava evoluciju – u krajnjoj liniji, malo je važno ko je izvorni krivac za nastanak zavere, budući da je svrha ove klasične tehnike uvek to da se pažnja srpskog javnog mnenja odvrati od pravih krivaca za teškoće sa kojima se stanovništvo bori na unutrašnjem planu. Sad Beograd, sad Srbi u Bosni i Hrvatskoj preuzevši tezu, neprestano će podsećati na postojanje “vatikansko -ustaško-nemačke” zavere – čime se direktno aludira na ubijanja Srba za vreme Drugog svetskog rata, a isto tako i na američku zaveru (ovde upozoravamo na preuzimanje motiva komunističke propagande), pri čemu je najkonkretnija manifestacija tih međunarodnih zavera navodno bio embargo za Srbiju koji su u maju 1992. proglasile Ujedinjene nacije.
Kako stav međunarodne zajednice prema Srbiji i Srpskoj Republici Bosni i Hercegovini postaje sve tvrđi, a naročito nakon vazdušnih udara na srpske ciljeve kod Goražda, RTS i srpska sredstva informisanja u Bosni vraćaju se na ideju genocidne međunarodne zavere protiv Srba. Nakon NATO-vih bombardovanja, voditelj tv-dnevnika objašnjava gledaocima: “Bombe bačene na Srbe kod Goražda pogodile su zgradu Ujedinjenih nacija u Njujorku. Sjedinjene Države, glavni inicijator napada na srpske položaje, razorile su u stvari zgradu Ujedinjenih nacija u nameri da preuzmu ulogu gospodara mira i rata u svetu. Time je možda otpočela era modernog kolonijalizma, kolonijalizma XXI. veka, a svaki kolonijalizam, pa i ovaj, podrazumevva genocid. Nažalost, prvi genocidni akt tog drugog kolonijalizma izvršen je nad srpskim narodom. Bez obzira što su gađani vojni položaji, stradanje civilnog stanovništva celoj stvari daje genocidnu dimenziju…” U istom duhu su i reči akademika i pisca Dobrice Ćosića izrečene prilikom jednog njegovog susreta, u svojstvu predsednika Jugoslavije, sa rukovodstvom Srpske Republike Bosne i Hercegovine, emitovane na RTS-u, a u kojima se takođe ističe ova opsesivna tema: “Reč je o jednom totalnom ratu koji se vodi protiv našeg naroda, totalnom ratu. Nad nama se vrši fizički genocid i istrebljenje, duhovni genocid, i moralni genocid, poništavanjem naše celokupnosti. Vodi ga vojska, vodi ga politika, vodi ga crkva, vode ga mas-mediji, vodi ga čitav jedan svet koji je ujedinjen oko tog…, koji je zainteresovan da taj rat dobije ili da mi taj rat izgubimo. Verujem da je prva stvar učiniti sve da se odbrani istina. Mi moramo reći tom svetu da je ovo vreme stida, vreme laži, i da u tom vremenu stida i laži ne biraju se nikakva sredstva da se jedan narod duhovno poništi. I u tom duhovnom genocidu nad našim narodom učestvuje jedna cela civilizacija u sredstvima takozvanih i energijama takozvanih mas-medija koji tu civilizaciju čine izuzetnom.”
Uporedo s tim, mirovni planovi koje je jedan za drugim predlagala međunarodna zajednica raskrinkavani su kao makijavelističke varke sa svrhom da Srbi iznevere svoju braću u Bosni i Hrvatskoj. Srpska televizija je 10. aprila 1993, posredstvom glasa svog spikera, iznela tvrdnju da bi potpisati Vance-Owenov plan značilo isto što i izdati dozvolu za “etničko čišćenje nad Srbima”… Pod pritiskom i pretnjama međunarodne zajednice, medijska propaganda će kasnije ipak napraviti zaokret, u istom trenutku kad i Slobodan Milošević – koji je početkom maja bosanske Srbe pozvao da ratifikuju rečeni plan. Miloševićeva vlast nad RTS-om još će jednom da se potvrdi i ovom prilikom: novinarski komentari Vance-Owenovog plana doživeće u periodu od samo mesec dana zaokret od 180 stepeni – verno sledeći obrat stavova srpskog vožda. Milica Pešić o tome beleži sledeće: “Početkom aprila 1993. bosanskim Srbima ponuđeno je novo rešenje: Vance-Owenov plan. Srpski režim je bio protiv tog plana. Pa tako i TVB. A 2. aprila komentator Ratko Dmitrović kaže: ‘Preko plana koji su sročili Vance i Owen otvaraju se vrata za etničko čišćenje Srba u Bosni i Hercegovini. /…/ potpisivanjem Srbi izvan Srbije izvršili bi nacionalno samoubistvo. Odvojeni od matice, Srbima bi preostao gorak izbor, da pređu na katoličanstvo odnosno islam, ili da se isele’. Samo mesec dana kasnije, nakon što je Milošević promenio stav u odnosu na taj plan i postao njegovim zagovornikom, sve informativne emisije TVB-a vrvele su političarima i običnim ljudima koji apeluju za potpisivanje plana jer je Srbima u Bosni ‘dosta rata tamo i sada je došlo vreme za mir’ ”. Isti obrat desiće se i na prvom programu Radio-Beograda. Dok je u aprilu na vrhuncu bila propaganda za rat, a mape sa Vance-Owenovim planom bile predstavljane kao nepravedne i anti-srpske, početkom maja ton se iz korena menja.
Još jedan aspekt ove antisrpske mahinacije bila je i navodna zavera koju su organizovale “izdajice” iznutra: novinari optuženi da ne podržavaju Miloševićevu liniju biće dakle smenjeni sa svojih radnih mesta, nakon što su ih glasnogovornici režima poimence žigosali kao “izdajnike”. Tako će ultranacionalista Vojislav Šešelj, vođa Radikalne stranke, koji je unapred objavljivao prave namere srpske vlasti, na konferencijama za štampu koje su prenosila zvanična sredstva informisanja, u više navrata iznositi spiskove “nedisciplinovanih ili stranački obojenih” novinara, a koji će zatim zaista biti odstranjeni. Nakon šestodnevnog štrajka na drugom programu radija (sa kulturnim i muzičkim programom) u aprilu 1992. organizovanim iz protesta protiv stavljanja programa pod političku kontrolu, Vojislav Šešelj je na jednoj konferenciji za štampu objavio spisak novinara koji po njegovom mišljenju treba da se odstrane sa radija i televizije Spisak je pročitan u televizijskom dnevniku u udarnom terminu. Većina novinara štrajkača, kao npr. Ana Koteska koja je prikazana kao “probugarski nastrojena”, nakon toga je poterana na prinudni odmor ili programski marginalizovana.Na konferenciji za štampu 6. januara 1993, Vojislav Šešelj je najavio još jednu čistku uperenu protiv “nedisciplinovanih i stranački obojenih novinara” neophodnoj “da bi se potpuno sredilo stanje u RTS”, i zapretio ovako: “Svuda gde smo na vlasti i gde učestvujemo u vlasti – uslediće čistka” . Dana 9. januara 1993, jedan visoki funkcioner Miloševićeve partije, Goran Perčević, u televizijskom dnevniku je dao sličnu izjavu, objašnjavajući da svi oni “koji ne misle kao mi” ne mogu da rade u državnim institucijama. Nekoliko dana nakon tih javnih upozorenja, 1.500 novinara i drugog tehničkog i administrativnog osoblja dobilo je zabranu ulaska u zgradu radio-televizije i poslano je na “prinudni odmor”. Otpušteni novinari, najčešće članovi nezavisnog novinarskog sindikata, bili su zamenjivani novajlijama, nestručnost i neiskustvo kojih je bilo manje važno od njihove poslušnosti i patriotizma, što je izazivalo napetosti unutar redakcija. Među tim pridošlicama isticao se, u informativnom programu TV Beograd, novinar Aleksandar Ljubičić koji će postati urednikom “Dnevnika” i koji je imao naviku da svojim revolverom preti onima koji misle “drugačije”… Nezavisni mediji nisu bili ništa manje raskrinkavani i izlagani napadima kao izdajnici. Dana 27. maja 1992, u drugom izdanju Dnevnika beogradske televizije (RTS), voditelj je na primer izrekao sledeće reči: “U Beogradu, prvi put od početka rata, tobožnji zagovornici mira nose crne trake u znak žalosti. Svetski mediji takmiče se u anti-srpskoj histeriji. A i u zemlji, beogradski listovi Borba i Vreme sada rade isto”… /prevod sa francuskog/
Trijumf dezinformacije
Ako se dezinformisanje zaista sastoji u tome da se “tehnike informisanja – naročito masovnog informisanja” primenjuju sa ciljem dovođenja u zabludu, sakrivanja ili falsifikovanja činjenica”, onda zaista opravdano može da se govori o trijumfu tih prosedea u kontekstu jugoslovenskog sukoba. Bez obzira koju tehniku posmatrali – čak i ako je istina da se srpski mediji i u ovome “ističu” – svi ili gotovo svi mediji (novinske agencije, novine, radio-televizija…) redovno su posezali, bilo za falsifikovanjem istine, bilo za nametanjem ćutanja o određenim “ključnim” informacijama, bilo za proizvođenjem lažnih vesti… Neka “sredstva informisanja” koristiće bez razlike sve mogućnosti koje pružaju pomenute tri tehnike.
Opšte uzev, svaka informacija u suprotnosti sa zvaničnom propagandom bila je metodično odstranjena. Jedan od najeklatantnijih primera za to bez sumnje je bombardovanje Sarajeva i Dubrovnika od strane srpskih snaga. Emitovane slike u vezi sa Dubrovnikom bile su praćene komentarima u kojima su se naročito zapadni snimatelji optuživali za manipulacije, da pred kamerama pale automobilske gume kako bi ubedili ljude da grad gori … Što se tiče granata slanih na Sarajevo i njima uzrokovanih šteta, one za oči srpskih tv-gledalaca naprosto ni ne postoje jer beogradska televizija, sa ciljem da porekne njihovo postojanje, emituje snimke grada stare nekoliko meseci, pa i godina. TV Pale pak, sa svoje strane, posredstvom svog voditelja Riste Đoge, kroz celo vreme opsade grada tvrdi da se Muslimani “sâmi granatiraju”. Tu “negaciju – rekonstrukciju” stvarnosti oberučke će preuzeti Televizija Beograd koja će npr. 26. decembra 1992. objaviti tvrdnju da Sarajevo u opsadi drže Muslimani: “Muslimani drže Sarajlije pod opsadom iznutra iz grada, a Srbi samo štite svoja brda oko grada”… U istom registru, prilikom požara u Univerzitetskoj biblioteci u Sarajevu, odgovornost za koji po TVB treba da se pripiše Muslimanima, njena dopisnica ovako će izvestiti o tom događaju: “U Sarajevu je noćas zapaljena vijećnica, Univerzitetska biblioteka. Srećna je okolnost što je neprocjenjivo blago domaće i svjetske kulturne baštine iz nje iseljeno još prije dva mjeseca. Teško je utvrditi kako je požar izbio. Tačno je da su se noćas u neposrednoj blizini na obroncima Trebevića odvijale jake borbe. Nas više izvještača iz Sarajeva gledali smo danas zgradu vijećnice sa najbližeg lokaliteta, ali nismo vidjeli na njoj oštećenja od granata. Posmatrajući zgradu vijećnice uočili smo da na noj nema spoljnih oštećenja te da se plamenovi požara viju na nekoliko različitih mjesta u unutrašnjosti zgrade. Sve ukazuje da se radi o novoj manipulaciji muslimanskih vlasti sličnoj onom paljenju guma iz Dubrovnika koju smo već nekada gledali.”
Sistematsko minimiziranje ili iskrivljavanje uznemirujućih vesti
Jednako česta pojava bilo je i minimiziranje značaja neke uznemirujuće vesti. O padu enklave Srebrenica u julu 1995. RTB je objavila samo kratku vest na kraju televizijskog dnevnika, daleko iza glavnih informacija toga dana: o ekonomskoj situaciji u zemlji i ratu u Čečeniji… Značenje koje su tom događaju pridali srpski mediji bilo je u najmanju ruku iskrivljeno. Katarina Subašić tim povodom piše: “Dok je pažnja sveta bila usredotočena na masovnu deportaciju muslimanskih civila i još uvek nejasan broj žrtava koji se procenjivao na brojku između šest i osam hiljada, srpska sredstva informisanja iz Bosne i Miloševićeve ispostave u Srbiji to su opisivali kao ‘oslobođenje grada pod upravom islamskih fundamentalista’, uopšte ne pominjući nijedno od ogromnih nasilja izvršenih tokom nedelja u kojima je vršena srpska ofanziva”…
A kad uprkos svega uspeju da se probiju kroz filtere, određene informacije koje direktno otvaraju pitanje srpske odgovornosti za počinjena nasilja bivaju iskrivljene. Dana 27. maja 1992, sedamnaest stanovnika Sarajeva je poginulo a 150 ih je ranjeno od srpskog projektila dok su stajali u redu za hleb. Slike tog masakra RTS će prikazati tek mnogo kasnije, propraćene zvaničnom verzijom prema kojoj Srbi vladu u Sarajevu optužuju da je sve to sama organizovala kako bi iznudila zapadnu intervenciju… A iz Sarajeva, uz slike krvoprolića, novinarka izgovara sledeći komentar: “Sarajevo je danas doživjelo još jedan nezapamćeni masakr. U sami centar grada, u ulicu Vase Miskina, jutros oko 10 časova, među građane koji su čekali u redu za hljeb iznenada je pala granata od čijih gelera je, prema podacima zdravstvenih organizacija, poginulo 12 osoba, a više od stotinu ih je ranjeno. Prizor koji je ostao nakon ovog događaja, šokirao je ovdašnju javnost. U povodu današnjeg nezapamćenog masakra, general Neđo Bošković koji se nalazi u Sarajevu na pregovorima oko iseljavanja kasarni, za televiziju Bosne i Hercegovine izjavio je da ne može da shvati da se našao takav monstrum koji je mogao da puca na narod koji je iz podruma i skloništa izašao da kupi hljeb kako bi preživio. Taj koji je to napravio, rekao je Bošković, mora biti otkriven kao i onaj koji mu je izdao takvo naređenje. S obzirom da nije bio na licu mjesta i nema uvida odakle je mogla doći granata, Bošković je rekao da bi bilo neobjektivno reći ko je to učinio.” Iza ovoga sledi razgovor sa Momčilom Krajišnikom, predsednikom Narodne skupštine Srpske /Republike/ Bosne i Hercegovine, koji kaže: “Ja odgovorno tvrdim, a prikupio sam informacije za ovo vrijeme otkako je ta vijest objavljena, da srpska vojska nijednu granatu nije ispalila u današnjem danu na Sarajevo, niti je prekršila sporazum koji smo jučer dogovorili da se od jutros od šest sati poštuje primirje i da svakako sačuvamo mir u Bosni i Hercegovini i u Sarajevu.” Nešto kasnije, u jednom drugom izveštaju iz Sarajeva, TV Beograd emituje sledeći komentar, osporavajući da je uzrok tog krvoprolića mogla da bude granata i optužujući bosansku stranu: “Stručnjaci iz Ministarstva unutrašnjih poslova Srpske Republike tvrde da su tamo bile postavljene nagazne rasprskavajuće mine koje su donesene noć ranije kada je ovaj dio grada čišćen. U srpskom ministarstvu tvrde takođe da imaju sve dokaze da su ovu akciju vodili Mirza Jamaković, inače specijalista u ranijem MUP-u baš za tu vrstu zadataka, i Rusmir Halil. Da je bila riječ o eksplozivnoj napravi, a ne o granati, kažu stručnjaci, pokazuje podatak da je pločnik je ostao netaknut, da su kod ljudi koji su stradali uglavnom stradali donji ekstremiteti. Balistički stručnjaci dokazuju da je nemoguće sa bilo koga od srpskih položaja pogoditi baš taj dio ulice zavučen između mnogo zgrada.” I kao da takvoj interpretaciji hoće da se doda na težini, TV Beograd će emitovati i saopštenje armije bosanskih Srba: “Tokom današnjeg dana, 27. maja ove godine, jedinice Vojska Srpske Republike Bosne i Hercegovine nisu otvarale vatru ni iz pješadijskog ni bilo kakvog drugog oružja na širem prostoru Sarajeva. Povodom emitovanih snimaka navodnih eksplozija u centru Sarajeva sigurni smo da se radi o perfidnom propagandnom podmetanju sračunatom na unutrašnje i međunarodne efekte baš u ovom momentu, i to podmetanju koje je još perfidnije od navodnog bombardovanja Banskih dvorova, Dubrovnika i slično.”
Tri meseca kasnije, 8. septembra 1992, kada su u jednoj eksploziji u Sarajevu pale četiri žrtve, novinarka RTS-a, Lidija Duvančić, odgovornost za nju je, ne čekajući eventualnu potvrdu vesti, pripisala Muslimanima koji “nastavljaju sa svojim dobro poznatim scenarijem satanizacije Srba u Bosni, u nameri da isprovociraju međunarodnu vojnu intervenciju”.
76. RTS nije bila jedina koja je tako radila, i list Politika je neprestano opravdavao ratni napor na strani bosanskih Srba, smatrajući verodostojnima samo informacije koje su od njih poticale. Tendencioznom prezentacijom i bez ikakve analize sukoba – naročito potpunim odsustvom objašnjavanja pozicije bosanske vlade – i te beogradske dnevne novine su aktivno doprinele zaslepljivanju srpskog javnog mnenja.
Širenje lažnih vesti da bi se neprijatelj još više stigmatizovao
Još jedan oblik dezinformisanja, bez sumnje najpogibeljniji, jeste proizvođenje lažnih vesti. SRNA, televizija bosanskih Srba, govorila je “u vreme kada je Sarajevo bilo odsečeno od sveta, o izgladnelim lavovima iz sarajevskog zoološkog vrta koje ‘Muslimani hrane srpskom decom i ženama”. [182] Tu propagandnu tehniku već je oprobala nacistička Nemačka, kad je zakucavanje i ponavljanje istih reči i istih izraza imalo svrhu da ih mase počnu smatrati istinom.
Rat u Bosni biće Televiziji Beograd posebno dobra prilika za izmišljanje dezinformacija i grubih laži, kao što je naprimer bila vest objavljena u tv-dnevniku od 20. avgusta 1992, u kojoj reporter poslat na lice mesta tvrdi da Srbima na levoj obali Drine, njih 4.000, preti genocid, ili alarmantna informacija objavljena među vestima od 16. oktobra 1992, u kojoj se izveštava o planu muslimanskih vlasti u Sarajevu da pobiju oko 200 Srba…
Fabrikovane su i druge, jednako bezumne laži koje su srpska sredstva informisanja prenosila bez ikakve provere – npr. o tome da postoje “ogrlice koje Hrvati rade od odsečenih prstiju srpske dece” , a sa ciljem da se Srbi raspršeni na raznim teritorijama fanatizuju i kako bi se naposletku opravdala osvajačka politika i politika etničkog čišćenja. Kroz te grube falsifikate provejava ideja da su sva sredstva dozvoljena pred takvim zlodusima…
III. Disciplinovanje celokupnog alternativnog informisanja i javnog mnenja
kao preduslov uspešnosti zvanične propagande
U okviru datog režima, zvanična propaganda ima to veći efekt ako nasuprot njoj ne postoji “kontra-propaganda”, ili barem ako protivne političke ideje i mišljenja ne mogu da se izraze kroz kanale difuzije koji im omogućuju da dopru do mase građana. Režim S. Miloševića to je dobro razumeo tako da je, u zavisnosti od trenutnih političkih okolnosti, sistematski budno pazio da postojeću nezavisnu štampu koja je još bila u povojima zadržava u uskim granicama. Posezanje za zakonskim i vanzakonskim sredstvima da bi se ućutkali nesaglasni glasovi, kao i pritisci režima na profesionalce u sistemu informisanja u krajnjoj liniji predstavljaju objašnjenje zašto se nije pojavio realni javni prostor diskusije i omogućuju da se shvati lakoća sa kojom će glavnina srpskog stanovništva biti svesno manipulisana više od deset godina. U tom smislu, to će se poslednji put pokazati na primeru propagande razvijene tokom rata na Kosovu.
Srpska štampa pod strogom paskom
Videli smo kako je Milošević već 1987. prionuo na to da za svoje potrebe instrumentalizuje medije u vlasništvu države ili medije pod državnom kontrolom. Manifestacija tog preuzimanja informisanja u svoje ruke pre svega je bilo imenovanje na rukovodeće dužnosti njemu bliskih, pa čak i privatno bliskih saradnika, sve pripadnika Miloševićeve političke formacije – na primer Dušana Mitevića, Milorada Vučelića , Dragoljuba Milanovića, Ratomira Vice…, postavljenih na RTS – koji su lično bdeli nad sprovođenjem direktiva koje je izdavao sâm Milošević. Uporedo s tim, u novinskim preduzećima su organizovane čistke da bi se zdravo žito (“patriotski” novinari) odvojilo od kukolja (novinara ocenjenih suviše nezavisnima i privrženih objektivnom tretmanu informacija) …
Psihološki pritisci na neposlušne novinare
Opšte uzev, režim će se služiti celim arsenalom psihološkog terora, već oprobanim od strane fašističkih režima između dva rata, i namenjenim za ubeđivanje najtvrdoglavijih da prihvate Miloševićevu nacionalističku politiku: “otpuštanjem novinara preko noći ili izlaganjem novinara progonima, fizičkim pretnjama, zastrašivanjem, anonimnim telefonskim pozivima” … Imena nekih novinara dospela su čak na crne liste “neprijatelja Srbije” koji treba da se eliminišu.
Odbacivanje svih sredstava informisanja saveznog karaktera
Takođe treba da se naglasi da će Slobodan Milošević, u svom htenju da zadrži apsolutni monopol nad informisanjem u Srbiji, učiniti sve da bi se isprečio projektu televizijskog programa Yutel za koji se zalagao predsednik jugoslovenske vlade Ante Marković koji je želeo da se za celu zemlju emituje nepristrasni informativni program. Od samog njegovog početka, 23. oktobra, projekt su sabotirale srpske vlasti koje su naredile demontažu pokretnih predajnika na celoj teritoriji republike i šire. Nekoliko meseci kasnije, prostorije Yutela u Beogradu bile su demolirane, a osoblje je maltretirala grupa komandosa iz srpskog ekstremističkog pokreta “Beli orlovi”.
Plan delovanja protiv nezavisne štampe
Nasuprot medijima koji su bili pod direktnom kontrolom vlasti, ono nekoliko retkih nezavisnih sredstava informisanja pokrivalo je tek nešto više od desetine nacionalnog medijskog prostora. [193] Glavni razlog za održavanje odnosno tolerisanje tih medija – zanemarivog značaja – bili su, kako se čini, interesi vanjske politike, što će reći da je Srbija te medije pokazivala sa ciljem da pred međunarodnom zajednicom o sebi, po potrebi, dade utisak demokratičnosti…
Uprkos toj očiglednoj brizi za utisak respektabilnosti, beogradski režim je koristio pa i zloupotrebljavao zakonska i vanzakonska sredstva kako bi osujetio te remeteće glasove. Bez pristupa državnim medijima, opozicija predsedniku Miloševiću uspela je da se oglasi upravo zahvaljujući tim nezavisnim medijima. Epizoda sa pobedom opozicione koalicije “Zajedno” na opštinskim izborima 17. novembra 1996. – koju će vlast priznati tek nakon tri meseca gotovo svakodnevnih demonstracija opozicije u velikim gradovima – biće samo potvrda da režim, čim se nađe u političkim teškoćama, čini sve da bi zatvorio vrata koja je ostavio odškrinuta ne bi li zamazao oči međunarodnoj zajednici.
Preuzimanje nezavisne štampe u sopstvene ruke počeće krajem 1994, udarom na dnevni list Borba – onaj isti koji se osmelio da “razotkrije odgovornost beogradskog režima za rat u Bosni” ili “da osudi granatiranje Vukovara i Sarajeva”. Nakon što je deoničarsko društvo koje je izdavalo te novine proglašeno nezakonitim, na čelo novina je postavljen savezni ministar informisanja, Dragutin Brčin.
Direktno učešće bračnog para Milošević
Međutim, i šire od toga, ceo sektor štampe u privatnom vlasništvu tada se našao pod budnim okom režima, kako je više-manje zvanično i bilo najavljeno početkom januara 1995. u hronici Mire Marković, supruge i ideologa predsednika Miloševića, u nedeljniku Duga. Tu su se na nezavisne medije i profesionalce koji u njima radili osule najžešće optužbe, a shodno klasičnom propagandnom metodu, slika ih se kao izdajnike Srbije : “Vrlo će se brzo saznati ko je učestvovao u finansiranju nekih stranaka i nekih sredstava informisanja u Istočnoj Evropi. Međutim, kad saznamo ko su finansijeri, saznaćemo i koga su finansirali, ko je bio plaćen da svoju zemlju pretvori u koloniju (…). Živi ili mrtvi, nije važno, oni koji su to učinili neće umaći sudu istorije.. Naravno, žalosno je što će njihovi potomci neizbežno da nose žig sramote (…). Ti plaćenici i doušnici, koji za čvrstu valutu osnivaju ‘demokratske’ stranke i ‘nezavisne’ medije, naivno veruju da njihova dela nikad neće biti obelodanjena (…). Izdajnici su oduvek pokušavali da svoju izdaju predstave kao čin odbrane najviših interesa nacije. Na sreću, većina njih nije uspela u tome. Isto tako, u tome neće uspeti ni političari i novinari koji danas služe kao emisari modernih konkistadora u Istočnoj Evropi” …
U perspektivi početka izborne kampanje za opštinske izbore u novembru 1996, te posežući za istim metodom primenjenoj protiv Borbe u decembru 1994. te nedeljnika Svetlost u septembru 1995, u februaru 1996. kontrolu nad privatnom televizijskom stanicom NTV Studio B, tada glavnoj tribini opozicionih partija, režim poverava gradskim vlastima Beograda.
Na tragu iste logike, početkom decembra 1996, Slobodan Milošević daje da se na 48 časova zatvore dve poslednje radio-stanice koje su izveštavale o svakodnevnim demonstracijama protiv vlade – B92 i Radio Indeks, beogradska studentska radio-stanica. Od novembra 1996. do marta 1997, državni mediji, naprotiv, smišljeno zataškavaju demonstracije opozicije po ugledu na RTS koji će, za vreme gigantskih demonstracija za novogodišnje praznike na kojima se u Beogradu okupilo 250.000 ljudi, a u drugim velikim gradovima u zemlji još hiljade njih, u svom tv-dnevniku emitovati kadrove iz Londona i New Yorka…
Na udaru vlasti naći će se i elektronski mediji, čiji je broj nakon Daytonskog sporazuma u svim srpskim gradovima porasao. Njihov neprecizno definisan pravni status predstavljaće pogodnost za vlast i omogućiti joj da u proleće 1997. ometa ili obustavi delovanje tih opštinskih ili privatnih radio- i televizijskih stanica, [205] a sa ciljem da se razbije opoziciona koalicija. Tom prilikom će režim zapravo vratiti vlast u mnogim gradovima koju je u novembru 1996. osvojila opozicija. Uporedo s tim, mnogo elektronskih medija je eliminisano putem procedure za odobravanje dozvola za emitovanje koju je trebalo proći svake godine: “tako su u junu 1997. vlasti zatvorile 55 radio- i televizijskih stanica”.
Iza tog opšteg stezanja šake nalazio se lično Milošević. A on, netom izabran za predsednika Savezne Republike Jugoslavije – 15. jula 1997. – javno će izraziti svoju averziju prema nezavisnim medijima, koji smetaju zato što su van kontrole i jer se finansiraju izvana : pred Skupštinom Jugoslavije, on je 23. jula izjavio da je “krajnje vreme da se sredstva informisanja dovedu u red, treba da se odmah preduzmu mere u tom pravcu” …
91. Sa erozijom političke situacije i klime koja je počela potkraj 1997. godine – Milan Milutinović, Miloševićev kandidat, teškom je mukom dobio predsedničke izbore u Srbiji; formira se koaliciona vlada sa Srpskom radikalnom strankom (SRS) Vojislava Šešelja i Jugoslovenskom ujedinjenom levicom Mire Marković; pojavljuje se težnja za nezavisnošću u Crnoj Gori; i, naročito, pokazuju se prvi znaci sukoba na Kosovu – u opasnosti su se našla poslednja ostrva slobode. I u ovoj prilici, “primenjeni metodi propagande ukloniće i poslednji trag sumnje u ciljeve režima: ostvariti potpunu kontrolu nad potencijalnim prostorom osporavanja”. Prema već oprobanoj tehnici, stalno će se kao izgovor koristiti vanjska pretnja kako bi se ućutkali nesaglasni glasovi u zemlji.
Ratna propaganda i nacionalna kohezija za vreme rata na Kosovu
Za vreme krize koja je prethodila ratu i za vreme samog rata, svi napori režima Slobodana Miloševića sastojali su se u tome da se ojača nacionalna kohezija oko programa autoritarne vlasti, koja je izgubila na ugledu kako zbog poraza u proteklim ratovima – u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini – i načina na koji se nosila sa privrednim i socijalnim problemima zemlje, tako i zbog ličnog bogaćenja rukovodilaca dok je većina srpskog stanovništva bivala sve siromašnija… Beograd je ovom prilikom ponovno stao da provodi strategiju komunikacije već oprobanu u prošlosti, a koja se sastojala u dejstvovanju protiv nezavisnih novinara, ali i protiv opozicije. To vredi i za strane i za srpske novinare, kojima je onemogućen svaki slobodan pristup informacijama o tome šta se stvarno događa na Kosovu. Uporedo s tim, mediji pod kontrolom vlasti, koji su osetno dominirali u nacionalnom informativnom prostoru, bili su veoma zaokupljeni raskrinkavanjem unutrašnjeg (političke i medijske opozicije Miloševiću) i spoljnog neprijatelja (Atlantskog pakta i zapadnih sredstava informisanja)… Srpski građani postepeno će biti klasifikovani u dve kategorije, patriote i izdajnike, zavisno o tome da li podržavaju ili kritikuju vlast.
Pravila “čitanja”
Na strani nezavisne jugoslovenske štampe – ili barem onoga što je od nje ostalo nakon deset godina teške represije i zavođenja reda u organizaciji Slobodana Miloševića lično – obruč se zategao početkom 1998. kada se krenulo sa mnoštvom napada na medije i na pluralizam u informisanju. U mesecima koji su prethodili vazdušnim udarima započelim 24. marta, zabranjene su bile četiri radio-stanice i jedan televizijski program, a istovremeno je prestala da izlazi Naša borba, najuglednije dnevne novine u Srbiji. Odbijajući da se pokori “pravilima za čitanje” događaja na Kosovu koje je novinarima slobodne štampe 10. marta 1998. pokušao da propiše ministar za informisanje – koji su za tu priliku pozvani da se jave u policiju – Naša borba, baš kao ni kasnije Danas ili Dnevni telegraf, neće uspeti da idućeg oktobra preživi novi zakon o informisanju kojim su predviđene visoke novčane kazne za sve glasove koji odudaraju.
Represivna politika protiv “izdajnika”
Sa prvim vazdušnim udarima, svim sredstvima informisanja biće nametnuta faktička cenzura tako da će se mediji – zbog velikih kazni koje su se primenjivale od proglašenja novog zakona o štampi iz oktobra 1998. – zadovoljiti reprodukovanjem zvaničnih saopštenja Vlade i Generalštaba armije. Vojna lica će biti raspoređena u redakcije svih sredstava informisanja i budno paziti da komentari o Kosovi budu u skladu s ideologijom i sa zvaničnim direktivama koje je medijima dostavljalo Ministarstvo informisanja. Prvi udari Atlantskog pakta režimu će dati povod da zatvori beogradski Radio B92, poslednje nezavisno sredstvo informisanja u Srbiji. Nekoliko dana kasnije, 11. aprila, Slavko Ćuruvija, vlasnik Dnevnog Telegrafa, čovek blizak režimu koji je “promenio stranu” nekoliko meseci ranije, ubijen je u Beogradu na ulici, nedugo nakon što ga je jedan lokalni dnevnik, a što je zatim prenela i Radio-televizija Srbije, okvalifikovao kao izdajnika koji treba za to da “plati” … Na samom Kosovu, lokalna nezavisna štampa takođe nestaje , kao npr. Koha Ditore, glavne dnevne novine na albanskom jeziku koje su prestale da izlaze već 23. marta.
95. Zatvaranje ili dovođenje u red tih retkih nezavisnih sredstava informisanja, od kojih nijedno, da podsetimo, nije pokrivalo ceo nacionalni teritorij, učiniće sasvim nemogućim bilo kakvo informisanje različito od onog koje su vršili propagandni mediji zaduženi za širenje zvanične istine. Situacija u kojoj postoji samo jedna vrsta štampe objašnjava zašto su srpski građani tada u masakrima i pljački vršenima nad kosovskim stanovništvom videli samo uništavanje baza UČK-a u okviru “operacija pacifikacije”, a u egzodusu tog stanovništva samo nesrećnike koji ne beže od nasilja policije i srpskih oružanih grupacija, nego od “NATO-vog bombardovanja” …
Srbija – žrtva neznano koje po redu međunarodne zavere
Srpskom javnom mnenju, kojem su prećutana nasilja počinjena na Kosovu i svedočenja izbeglica, servirana je efikasna propaganda – čiji glavni stub ostaje Radio-televizija Srbije [217] – koja igra na kartu nacionalističkog osećanja i vazdušne udare svodi na međunarodnu zaveru protiv Srbije. “Propaganda je intenzivna”, piše Natalie Nougayrčde, specijalna dopisnica Le Mondea koja se nakon prvih udara još uvek nalazila u Beogradu, “zvanični bilteni su prilično česti, a izmenjuju se sa muzičkim intermecima, spotovima koji prikazuju veličanstvenost oružanih snaga, ili sa filmovima o borbi srpskih boraca protiv nacizma u Drugom svetskom ratu”. [218] Stapanjem Billa Clintona i Adolfa Hitlera u jedno, emitovanjem kultnog filma Charlyja Chaplina Veliki diktator, na primer, srpska javnost se ubeđuje da je još jednom postala žrtvom nacističke agresije, dakle, da je ugrožena u samom svom biću.
Novi rat “protiv srpskog naroda”
Ta ratna propaganda, koja počiva na mržnji prema neprijatelju koji ima više lica, nastavak je propagande koja je pratila raspad bivše Jugoslavije početkom devedesetih godina. Uostalom, po mišljenju istraživača Jacquesa Sémelina, ta propaganda direktno se uklapa u istoriju Srbije, i to, kako on piše, istoriju “barem od Drugog svetskog rata”. Prioritet Miloševićevog režima u tom je momentu zaista “ubediti javno mnenje da NATO vodi rat protiv srpskog naroda, a ne protiv režima i njegove ratne mašine “.
Ova konstatacija objašnjava zašto srpski mediji nastavljaju da ignorišu dramu Kosovara, zašto režim, koji odbija da novinarima iz savezničkih zemalja dozvoli da izveštavaju o ratu, organizuje specijalno za njih konvoj da bi im pokazao olupinu jednog američkog nevidljivog aviona F-117 koji se srušio zbog tehničkog kvara ili ga je oborila protivvazdušna odbrana … I najmanja “kolateralna šteta” za koju je odgovorna saveznička avijacija biva medijski eksploatisana, ciljano kako unutra tako i prema spolja, a da bi se potkrepila ideja da se stvarno radi o ratu protiv civilnog stanovništva.
Opšte uzev, režimska propaganda ignoriše činjenice i proizvodi sopstvenu “stvarnost”, kao što to, između ostalog, pokazuje sastanak Slobodana Miloševića i kosovskog lidera Ibrahima Rugove emitovan na RTS-u – koji je za tu priliku izveden iz kućnog pritvora u Prištini; čudnovat i nadrealan razgovor čija je svrha da se poveruje u srpsku spremnost da se obnove pregovori u trenutku kada se na terenu intenzifikuju operacije etničkog čišćenja.
Dakle, od prvih vazdušnih udara do najave mirovnog plana, srpski mediji će prenositi propagandu koja zamenjuje jednostavnu činjeničnu istinu, [221] dok disciplinovanje nezavisnih glasova koji jedini mogu da prosvete srpsko javno mnenje onemogućava bilo kakvo poštenje i uravnoteženost u tretmanu informacija o sukobu na Kosovu i o intervenciji Atlantskog pakta.
Karantin za međunarodnu štampu
Paralelno sa upokoravanjem domaće štampe, sa početkom vazdušnih udara NATO-a, srpska strana, putem nebrojenih objektivnih ograničenja na vršenje novinarske profesije, stranim novinarima vrlo brzo gotovo sasvim ili sasvim onemogućava pristup informacijama na terenu u Kosovu i Srbiji.
Odmah nakon prvih udara, srpska policija u Beogradu hapsi tridesetak zapadnih novinara koji će nakon ispitivanja, u većini slučajeva biti proterani iz Jugoslavije : to se dogodilo u prvom redu sa dopisnicom lista Libération, dopisnikom lista Le Soir, producentom ABC Newsa, odnosno novinarom Washington Posta…
Uporedo s tim, srpske vlasti nastoje da spreče slobodnu cirkulaciju slika, tako što zatvaraju satelitski predajnik Evropske unije za radiodifuziju (UER /EBU/) odnosno dajući Radio-televiziji Srbije nalog da američkom CNN-u uskrati korišćenje tehničkih usluga za emitovanje svojih reportaža
Represivne mere primenjene protiv stranih dopisnika bile su najrigoroznije na Kosovu i u njegovom glavnom gradu, Prištini, a u skladu sa saopštenjem Ministarstva za informisanje Srbije od 25. marta u kojem se kaže: “na osnovu člana 8 Zakona o odbrani Republike Srbije, Ministarstvo za informisanje izdaje sledeći nalog: da se proteraju novinari inostranih sredstava informisanja iz zemalja koje učestvuju u agresiji snaga NATO-a na našu zemlju, ili čija je teritorija za nju korišćena”. Paul Watson iz Los Angeles Timesa biće jedini nezavisni novinar koji će uspeti da se probije i da obilazi Kosovo tokom gotovo celog perioda od oko 78 dana koliko su vazdušni udari trajali, dok su se ostali strani dopisnici morali povući u Makedoniju, Albaniju ili u Crnu Goru odakle su mogli da izveštavaju samo o problemima izbeglica…
Na praktičnom nivou, uslovi neophodni za minimum transparentnosti u informisanju nisu postojali: ukinuta je sloboda kretanja, a time je onemogućena provera činjenica, kao i razgovori sa očevicima na licu mesta u svrhu poređenja ili sprovođenja istraživanja. A upravo to po definiciji čini suštinu novinarskog posla – prikupljanje informacija, potvrđivanje i unakrsna provera činjenica, a nakon toga njihovo procesiranje –Miloševićev režim to je tada stranim novinarima uskratio. Nemogućnost novinara da prikupljaju i procesiraju informacije objašnjava zašto se tada stvorila situacija u kojoj su postojale samo informacije iz “druge ruke”, koje su podrazumevale rizik greške i nepreciznosti koji s tim ide, pogotovo kad se radilo o izveštavanju o tekućem etničkom čišćenju… Novinari su u toj situaciji mogli samo da slušaju, ali ne i da sopstvenim očima vide šta se tada događalo na Kosovu pretvorenom u sednicu zatvorenu za javnost.
Razlozi uticaja propagande na javno mnenje
Panoramski pregled propagandističkih prosedea koji se mogu zapaziti u bivšoj Jugoslaviji tokom rata u Hrvatskoj i Bosni, pa i šire, pokazuje do koje je mere rat danas, više nego ikada, povezan sa kontrolom informacija i komunikacija. Bez obzira na to da li je kontrola medija bila cilj sama po sebi ili dodatno sredstvo za ostvarivanje već zadatih ciljeva, ponovo se potvrđuje važnost “informacije” i “indoktrinacije”. Potpuno ili gotovo potpune odsustvo alternativnih informacija, blokada medija, ogromna moć televizije… Svi ti faktori pojašnjavaju zašto velika većina srpskog stanovništva nije mogla da usvoji perspektivu sa odmakom i zašto je usvojila zvanične teze.
Dezorijentisano stanovništvo u kontekstu sveopšte krize
Da bi se objasnila efikasnost zvanične propagande i shvatila postojanost njenog uticaja na stanovništvo, treba da se podsetimo na vanredno povoljan kontekst situacije na kraju osamdesetih godina. Na tešku ekonomsku i društvenu krizu u kojoj se našla Jugoslavija, a naročito Srbija koja nije uspela da modernizuje svoju industriju, nadovezalo se, kao svugde u centralnoj i istočnoj Evropi, postepeno dovođenje u pitanje ideološkog karaktera režima. Naime, duboke transformacije ekonomskih i društvenih struktura i koje su se direktno odražavale na svakodnevni život stanovništva pratio je gubitak orijentira stvorenih u decenijama komunizma u Jugoslaviji. Dezorijentisano u odnosu na svoja kolektivna verovanja, srpsko stanovništvo će dakle postati lakim plenom nacionalističke propagande. Slično situaciji krize u carskoj Rusiji u drugoj deceniji 20. veka, ili u Nemačkoj tridesetih godina, nepovoljna politička, ekonomska i društvena situacija u Srbiji na kraju osamdesetih godina bila je pogodan teren za nastanak i napredovanje propovednika nacionalizma i ksenofobije.
Podrška režimu glavnih faktora kreiranja javnog mnenja
Propaganda propuštena kroz sredstva informisanja kao što su Politika ili Radio-televizija Beograd (kasnije Radio-televizija Srbije), koja je pripremala i manipulisala javno mnenje, Miloševićevom je režimu omogućila da ostvari politički konsenzus nacije. Postizanje tog konsenzusa olakšala je podrška koju su mu osigurali drugi kreatori javnog mnenja. Bilo da se radi o podršci intelektualaca, sindikata, prosvetnih ustanova ili posebno Pravoslavne crkve. Dovoljno je navesti samo jedan primer. Očigledno je da je pomoć Crkve režimu u organizovanju šestogodišnjice bitke na Kosovu polju 1980 – time što je Crkva organizovala putujuću izložbu mošti kneza Lazara praćenu jakom medijskom podrškom i njihovu sahranu na tom simboličkom lokalitetu – mnoge Srbe navela da prihvate taj nacionalistički program. Ako znamo da su pojedinci velikom većinom skloni da se opredeljuju sledeći prevladavajući stav grupe kojoj pripadaju, shvatićemo da su kreatori javnog mnenja kao što su Pravoslavna crkva, inteligencija i drugi, rame uz rame sa državnim medijima, doprineli izgradnji opšteg konsenzusa oko srpskog nacionalnog pitanja. U takvoj atmosferi konsenzusa, pitanje utemeljenosti i mogućih loših posledica takvog projekta, neće se ni postavljati, barem ne u okviru glavnih nosilaca kreiranja javnog mnenja kojima su mase Srba imale pristup. Nezavisna štampa će, s druge strane, teškom mukom odoleti refleksu identifikacije. Kako piše Anne Madelain, “kad je posredi kolektivni identitet, ‘nezavisni’ mediji često imaju problema da izbegnu refleksnu reakciju poistovećenja sa njim i osiguravaju pluralizam. Rat”, kaže dalje autorka, “može samo da pojača taj fenomen, a koliko se rat hrani propagandom, toliko se propaganda hrani ratom” …
Državni mediji: jedini izvor informacija za 90% Srba
Alternativne informacije i mnenja, koji su ipak bili prisutni u srpskom društvu, nikad nisu bili pristupačni glavnini populacije. Prvi faktor kojim to može da se objasni jeste činjenica da su jedini mediji koji su pokrivali celu teritoriju Srbije bili državni radio i televizija. Iako su neki i bili dozvoljeni i tolerisani, nezavisni elektronski mediji imali su samo ograničeni, pa i minimalni radijus emitovanja: radio B92, na primer, iako je bio glavni nosilac osporavanja režima i tribina za opoziciju, mogao je da se hvata samo u Beogradu i u nekim većim gradskim centrima, ali u ostatku Srbije zapravo ne. Svaki pokušaj da se čujnost poveća vlast bi uvek osujetila (zaplena odašiljača, zabrana prenošenja programa drugih radio-stanica, itd).
Drugi razlog da se brižno pazi na to da ostatak Republike ostane bez nezavisnih medija kakva su postojala u većim gradovima, a pre svega u Beogradu – prostorima opozicije režimu – bilo je to što je upravo tamo bio glavni rezvervoar Miloševićevih pristaša. Beograd je svakako bio najbolje pokriven nezavisnim medijima, ali “Miloševićeva vlast se oslanjala na srpsku provinciju kojom su pak dominirali državni mediji”. U tom smislu, državna televizija je zauzimala posebno mesto kao glavno sredstvo informisanja u zemlji. Zvanična propaganda na taj je način svako veče dopirala do više od 3,5 miliona ljudi i za trideset odsto (30%) stanovništva bez završene osnovne škole predstavljala jedini i isključivi izvor informacija … TV-autor Lazar Lalić daje primer koji dobro rezimira uticaj propagande RTS na određene delove njene publike. Na pitanje postavljeno od strane RTS o razlozima koji su je naveli da se javi za dobrovoljca i ode da se bori u Vukovar, jedna mlada Srpkinja u uniformi, majka dvoje dece, objašnjava: “Pa eto, kad gledam televiziju, vidim šta se radi /…/, i vredi žrtvovati za ovu našu Srbiju, svoj život….”
Nemogućnost demokratske smene vlasti
Monopol nad informisanjem koji su držali državna televizija i, u manjoj meri, državni radio, bili su za Slobodana Miloševića kapital iz kojeg je on vukao neprocenjive političke kamate. Glas opozicije nije izlazio iz okvira urbanih centara – tj. iz dela javnosti u kojem je ona već stekla većinsku podršku – a samo je izuzetno dopirao do srpskog sela: to medijsko preimućstvo dakako će se isplatiti mnogo puta prilikom izbora. Tako je bilo na izborima u decembru 1990,a isto će se ponoviti i na izborima u decembru 1992. godine.Uoči i tokom izborne kampanje, zvanični mediji podvostručiće svoje napore sa ciljem da pobede dosadašnji nosioci vlasti, Slobodan Milošević i Socijalistička partija Srbije, ma i pod cenu ignorisanja ili iskrivljavanja poruka opozicije. [236] Tu eklatantnu nejednakost uslova za vođenje kampanje razotkrio je jedan zvanični izveštaj koji je sastavilo stotinu devetnaest posmatrača poslanih od strane Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS), koji su se kritički osvrnuli naročito na “sramotnu propagandu koju vrše mediji pod državnom kontrolom, a na prvom mestu televizija koja je ignorisala ili modifikovala poruke opozicije “.
Sa svoje strane, nezavisni štampani mediji nisu imali veći uticaj na srpsko stanovništvo. Teško pogođena međunarodnim embargom za vreme rata (papir), štampa ostaje rezervisana za odabranu urbanu elitu. Koliko god simbolički važnoj za demokrate – kojima je bila sredstvo za očuvanje “mentalnog zdravlja” – štampi su se tiraži tokom tih deset godina istopili pod pritiskom raznoraznih smetnji koje joj je na put isprečavala vlast, a čitaoci su se finansijski iscrpeli. Za razliku od Srba iz seoskih područja, posledice međunarodnog embarga i rata na Kosovu zapravo su najviše osetili stanovnici gradova…
Posvemašnje odsustvo kritičkog duha
113. Sve te karakteristike medijske slike Srbije delimično omogućavaju da shvatimo krajnju prijemčivost stanovništva na režimsku propagandu. A ona je uspešno uništila svaki kritički duh, što joj je bilo to lakše jer su mase u celoj bivšoj Jugoslaviji već iskusile obradu decenija komunističke propagande… Odsustvo informacija, odnosno jednostrane informacije, objašnjenje su poslušnosti srpskih masa nacionalističkom režimu i politici čiji zločinački karakter one nisu uviđale; stanovništvo, bilo da nije htelo da vidi šta se događa, bilo da se zadovoljavalo samo zvaničnim izvorima informisanja, držano je i održavano u neznanju o tome šta se stvarno dešava u federaciji i u samoj Srbiji, te je imalo psihološke dispozicije da poveruje u svaku laž. Florence Hartmann prenosi jedan u tom smislu rečit eksperiment koji je u julu 1992. godine izvršila jedna ekipa Instituta za političke studije u Beogradu. Rezultati tom prilikom sprovedene ankete bili su da je “samo 20% ispitanika tačno odgovorilo na pitanje ‘ko je u maju i junu granatirao Sarajevo sa vrhova koji dominiraju nad gradom?’”. Onih 80%, odnosno ogromna većina ispitanika, na osnovi samo zvaničnih izvora, bili su obmanuti od strane režimske propagande. Ta dramatična situacija, koja demokratskoj opoziciji nije ostavljala nikakvu šansu da izrazi svoje kritike, kao ni da javno mnenje ubedi da njoj poveri vlast, bila je moguća zahvaljujući težini koji je državna televizija imala u srpskom društvu kao celini. “Televizija”, piše novinarka Le Mondea, “u Srbiji igra sve važniju ulogu u formiranju javnog mnenja. Njeno namerno manihejstvo se dakle odražava na celinu društva koje je pred malim ekranom izgubilo svaki kritički duh. Učinci su zabrinjavajući, ocenjuju stručnjaci, govoreći o hipnotizovanosti tv-gledalaca i o njihovoj neverovatnoj lakovernosti. Neka istraživanja”, zaključuje autorka, “tvrde da 60% stanovništva ‘slepo veruje’ u informacije koje mu prenosi televizija “.
Taj veoma nepovoljan kontekst objašnjenje je umnožavanja i uspeha, celim tokom devedesetih godina, vidovnjaka svih vrsta i njihovog prisustva svagde u srpskim medijima. Miloševićev režim, nazrevši potencijalnu vrednost “okultnih nauka”, poslužiće se njima baš kao pre njega Joseph Goebbels koji je u svoj privatni kalendar čak i zabeležio “potrebu da se okultisti uklope u našu propagandu (…) moramo da na sve vidovnjake izvršimo pritisak da rade za nas ” Novinska kuća Politika, koja ima i mnogo izdanja iz domena magije, tako je poslužila kao baza za gotovo stotinjak vidovnjaka i gatara već od 1994, od kojih su, prema svedočanstvu vlasnice jedne beogradske agencije za proricanje budućnosti “ljudi iz vlasti mogli zatražiti da ne govore ružno o vlasti i da šire pozitivnu energiju”… Jedan među mnogim primerima je Treće oko, jedan od najstarijih magazina za magiju koji je osnovala jugoslovenska vlast, a koji će u svojoj rubrici “Horoskop” napisati da je sudbina Slobodana Miloševića da stoji na čelu Jugoslavije: “Zvezde su naklonjene Slobodanu Miloševiću. On ima mnogo neprijatelja, ali to se moglo i očekivati. On je najbolji čovek, dakle, normalno je da ga mnogi žele poterati sa vlasti. Rođen je u znaku lava, a Jugoslavija u znaku bika, što je dokaz da to dvoje ne može da se jedno od drugog odvoji.” No i opet će RTS biti ta koja će do vrhunca doterati instrumentalizaciju parapsihologije za propagandne svrhe, pobrinuvši se da se poruke mržnje emituju u udarnim terminima. Početkom 1993. emisija “Miljin horoskop” – reč je o Milji Vujanović koja se predstavlja kao astrolog, istoričarka i reporterka (inače poznatoj kao glumica i “Miss Jugoslavije”) – koja se emitovala jednom nedeljno potkraj programa na trećem kanalu RTS-a (3K) biće pomeren u najgledaniji termin: u 20:15 časova utorkom. Istraživači Elena Popović i Vladimir Badovinac koji su sproveli istraživanje o tim emisijama o političkoj astrologiji u periodu od marta do maja 1993. ovako objašnjavaju njihovu ulogu: “Ono što tumači Milja Vujanović, bez obzira na prigodno pozivanje na astrološku simboliku (…) veoma je lako prevesti na jezik dnevne politike. Ovde je na stvari glorifikovanje srpske nacije, totalna negacija svega što je drugačije i opravdavanje širenja političkih programa ove državne vlasti. I tako, astrologija se obično može naći u ulozi instrumenta govora mržnje.” [244] Ženi koja je o Srbima govorila kao o “narodu koga je nebo odabralo” i koja je govorila “o satanskoj prirodi” zapadnih sila u momentu kad je savezna armija ujesen 1991. bombardovala Vukovar, tokom jedne će decenije raditi za beogradski režim. A on će znati da joj se oduži: nakon što je, u proleće u proleće 2000, njen muž pucao na nju i ranio je, Večernje novisti, jedne od vodećih režimskih dnevnih novina, nedeljama će objavljivati bilten o zdravstvenom stanju bivše “Miss Jugoslavije”…
Fluidnost te granice između informisanja, astrologije i propagande najbolje ilustruje “novogodišnja čestitka” srpskim gledaocima upućena u dnevniku RTS 1993. godine, u momentu kada je u Hrvatskoj i Bosni besneo rat: “Magazin ‘Dnevnik’ u svom novogodišnjem broju prenosi predviđanja za ovu godinu Zorice Cvetković, astronumerologa iz Beograda, čija su se predviđanja o ovom ratu pokazala istinitim. /Ona/ pretskazuje širenje granica treće Jugoslavije i da će Srbi živeti u konfederaciji.” /prevod s engleskog/
