Pedesetak srpskih vojnika napalo je 14. maja 1992. na 15 branilaca Sarajeva na brdu Mojmilo.
Nana Fata Turkušić je tog 14. maja 1992., dok je njeno Mojmilo gorjelo, dok je Sarajevo cijelo gorjelo, bacila dvije bombe i ubila pet četnika. Ona je u tom okršaju teško ranjena. “Pogledaj mi prste. Mitraljez ih sve rasprskao. Ovaj je operisan. Ovog ja nisam dala. Nema ni jagodica. A danas doktor kaže da mi metke iz koljena niko neće vaditi. Džaba, opet je u meni neka snaga. Ne dam se, i toje… Do Božje volje stoji do kada tako…«, objašnjavala je nana Fata novinarima dokje ležala na Ortopediji. U istom razgovoru nana je opisala kako je saznala da joj je sin poginuo dok je ona ranjena ležala u bolnici. “Tek peti dan sam saznala da mi je sin ubijen. Došla kćerka i traži doktora. Gledam u nju, gledam u zeta. Oboje nekako spušteni. Dobih iznenada snagu. Pa kažem: Šta će tebi moji doktori? Oni su dobri k'o hljeb. Oni su, svi, k'o majka što mi je bila. Ali ti meni ovako reci: Jesu ii Rasim i Rešad zivi, čujem, a hoću da ne čujem: Rešad je živ a Rasima smo ukopali danas na Kovačima…«
Dok je ležala u bolnici, nanu Fatu su posjetili brojni strani novinari, jer se pročulo za njeno herojstvo. »lnteresovalo ih je najviše koliko sam četnika pobila. Ja im pokažem rukom pet i svaki me od njih poljubi, i ovako uradi (diže šaku,kao znak trijumfa), svaki…””
»Ja sam Fata Turkušić, prva žena heroj. Jedina među borcima na Mojmilu bila. Cijeli mart, cijeli april, sve do onog ćetrnaestog ma-ja, svaku noć obilazila straže. Bogami se i zamjerih mnogima. Nađem prazan rov, kosa mi se na glavi digne. Jezik pustim. Džaba, takva sam. Znam ja šta je četnik… Ono što sam mogla to sam i uradi1la. I nije mi žao što sam sakata ostala.”
Na Šehidskom mezarju Kovači nana Fata Turkušić odavno spava svoj vječni san. Umrla je nakon agresije, u novembru 1996. godine. Dobitnik je največeg ratnog priznanja “Zlatni ljiljan”.
