Ne okolišam, zato sam i došao komandante, da pričamo otvoreno, da se posavetujem. Muči me moje ime, Omer. Muči me ovaj raspad, muči me nacionalizam, dele nas komandante. Muči me pitanje: ko sam ja i kome pripadam i šta da radim sa sobom, gde je moja budućnost, rekao je Omer, koji je poreklom iz Doboja i muslimanske veroispovesti, i koga su ratni sukobi zatekli u JNA, a već je počelo formiranje muslimanske vojske pod komandom Alije Izetbegovića
“Proljeće 1992. godine. Banjaluka, tenkodrom Zalužani, silom prilika pretvoren u heliodrom za prihvat tri eskadrile helikoptera dislociranih iz Hrvatske, iz Zagreba tačnije. Helikopteri kao mravi pritisli svaki travnati pedalj tenkodroma. Između njih vijugavim, betoniranim stazama po cijelio dan bruje i gmižu tenkovi. Vrvi kao u mravinjaku. Između tenkova svaki čas uzleti po neki „krilati mrav“ i krene put neba. Po ranjenike najčešće. Bjesni rat. Država se raspada u strašnim, krvavim mukama, oboljela od teške bolesti, neizlječive. Od nacionalizma. Sa državom se, po istim šavovima, polako ali sigurno, raspada i njena vojska, JNA-četvrta vojna sila u Evropi. Haos jedan neopisivi. Kucanje na vratima.
– Pozdrav, komandante, šta ima?
– Uđi, Omere.
Omer Mehić, poručnik, mlad, zdrav, jak, uvjek vedar i nasmijan, vrsni i neustrašivi pilot. U letačkom kombinezonu sa patikama na nogama. Nema čizama, ostale tamo negde u Zagrebu, nove nisu stigle, a bos ne može letjeti. Leti u svojim patikama. Na borbene zadatke, a svaki je borbeni, jer rat je. Puca se na sve strane, ko stigne i odakle stigne. Ćaskamo uz kaficu, nje, dao Bog, još uvijek ima.
– Šta se ovo dešava, komandante?
– Raspad sistema, moj Omere, rat. Užas, vidiš sam.
– Dobro to, to me ne brine, to je naš posao, nego ovo sa nacionalizmom i njegovim bujanjem, sa prebrojavanjem krvnih zrnaca po tom osnovu… A prebrojavala su se, baš tih dana, moram da priznam.
– Kaži Omere, šta te muči, ne okolišaj.
– Ne okolišam, zato sam i došao komandante, da pričamo otvoreno, da se posavjetujem. Muči me moje ime, Omer. Muči me ovaj raspad, muči me nacionalizam, dijele nas komandante. Muči me pitanje: ko sam ja i kome pripadam i šta da radim sa sobom, gdje je moja budućnost.
– E, moj Omere, teška pitanja postavljaš, ali kada već pitaš odgovoriću ti:
– Ti si Omere, naš, pripadaš JNA, Ratnom Vazduhoplovstvu, ovom puku i svojoj eskadrili. A kome svi mi danas pripadamo, ne bi ti znao reći. Ali prvenstveno pripadaš sebi Omere. Tvoja budućnost, generalno, službe što se tiče, kao i moja nije u našim rukama, o njoj će odluku donijeti neko drugi. Čekaj, je li te neko dira i proziva po toj osnovi, vrijeđa te, šikanira?
– Jok, komandante, niko za sada, ali ja vidim šta se dešava i ne vidim kraj gdje će da stane. Nisam siguran da već sutra neko neće da me prozove zato šo se zovem Omer i da mi kaže: Idi kući Omere, ti nam ne trebaš više, Omere ne trebamo. Ja svoje kolege i sve vas smatram svojom braćom, spreman sam u svakom momentu da svoj život položim za svakog iz ove naše jedinice, ali nisam spreman da sutra doživim bilo kakvo poniženje od ljudi koji me lično ne poznaju, a zasmetaće im što se zovem Omer. Šta ću, kada se to dogodi? Kuda ću onda?
– Vidi, Omere, dok se ja pitam i donosim odluke o i u ovoj jedinici, i dok si u njoj to se neće desiti. A već sutra, neko može donijeti odluku i reći i meni: Idi kući, ti nam više ne trebaš, bez obzira što se zovem Srećko, a ne Omer. Znaš me, znam te. Znaš i sve svoje kolege, znaju te. Pametan si, razmišljaš unaprijed, to je dobro, samo odgovor na tvoje pitanje šta će biti sutra i kakva je budućnost ja ti ne mogu dati, jer ga ne znam. Odluka je u tvojim rukama i samo u tvojim. Ostaneš li s nama, dijelićeš našu sudbinu, ma kakva ona bila. Odlučiš li da odeš ne znam šta će sa tobom biti. Pogrešno bi bilo sa moje strane da ti bilo šta govorim, ili te savetujem i ja to neću činiti. Odluku moraš donijeti sam i stati iza nje, jer se radi o tebi, tvome životu i tvojoj budućnosti. Bilo kakvu odluku da doneseš, ja ću je pozdraviti i podržati, neću promijeniti mišljenje o tebi. Samo te molim jedno, ako odlučiš da odeš, nemoj da bježiš. To je kukavički. Saopšti svoju odluku o odlasku i idi kao čovjek. Dostojno ćemo te ispratiti, jer ti to zaslužuješ. Jesmo li se razumjeli, Omere?
– Jesmo komandante, veliko hvala. Nema meni života bez vas. Bez nas, tačnije.
Omer je donio odluku. Kakvu, danas znate sami. Poštenu, kakav je i on bio. Veliku, kakav je i on bio. Hrabru, kakav je i on bio. Nikada više nismo prozborili nijednu riječ na tu temu. A sretali smo se. Zagrlio bi me i poljubio. I uvijek mi se obraćao sa komandante, mada mu to više nisam bio. Slava ti, Omere. I veliko hvala. Do neba gdje si pripadao i kome si se zauvijek vratio. Putuj, i ne okreći se”.
