Preveo: Abdusamed Nasuf Bušatlić
Grad Samara bio je grad znanja i imao je univerzitet na čijem čelu je bio veliki učenjak Ebu Hasan. On je bio jedan od najpametnijih i najučenijih ljudi u Iraku i imao je veliki broj studenata. Među njima je bio i jedan siromašni student koji je bio izuzetno inteligentan i koji je imao ambiciju da postane jedan od glavnih stubova nauke u Iraku.
Jednog vrelog dana, ovaj siromašni student je izašao iz razreda gladan i otišao je na pijacu noseći u džepu jedan i po peni. Za jedan peni je kupio hljeb, a zatim je otišao vlasniku piljare i zamolio ga da mu proda snop rotkvica za pola penija. Međutim, piljar mu je rekao da snop rotkvica košta jedan peni i da mu ga ne može prodati za pola penija.
Student mu je rekao: “Pomoći ću ti u naučnom ili pravnom pitanju u zamjenu za rotkvice.” Piljar mu je odgovorio: ”Da tvoje znanje koristi, zaradio bi barem pola penija da možeš kupiti snop rotkvica. Nego, ti zamoči svoje znanje u vodu i pij dok se ne zasitiš.”
Riječi prodavca bile su teže za studenta od udarca sabljom, pa je rekao sebi: ”Da, tako je, da je moje znanje bilo korisno, mogao bih barem zaraditi za snop rotkvica. Ovako, za pet godina učenja ja nisam uspio zaraditi ni pola penija. Napustit ću fakultet i potražiti odgovarajući posao kako bih mogao kupiti sebi šta želim.”
Nakon nekoliko dana odsustva, šejhu Ebu Hasanu je nedostajao njegov čestiti student, pa je pitao prisutne studente: ”Gdje vam je kolega, u zadnje vrijeme ga ne viđam na predavanjima?”
Studenti su odgovorili da je napustio fakultet i zaposlio se kako bi prevazišao svoje teško stanje. Šejh je uzeo adresu tog studenta i otišao da provjeri šta je zaista razlog njegovog izostanka s nastave. Kada su se sreli upitao ga je zašto je napustio fakultet, a on mu je ispričao cijelu priču dok su mu suze tekle niz lice.
Šejh mu je rekao: “Ako ti treba novac, evo uzmi ovaj moj prsten, idi i prodaj ga te riješi svoje probleme.”
Student je prihvatio poklon svoga profesora i otišao je do zlatare da ponudi prsten na prodaju.
Zlatar se začudio kad je vidio kod studenta skupocjen prsten, pa mu je rekao: ”Kupio bih od tebe prsten za hiljadu dinara, ali odakle ti ovaj prsten?”
Rekao je: ”To je poklon za mene od mog šejha Ebu Hasana.”
Zlatar je otišao sa studentom do šejha, a kad se uvjerio da govori istinu, dao mu je hiljadu dinara za prsten i otišao.
Tada je šejh rekao svom studentu: ”Gdje ste otišao kada si htio prodati prsten?”
Student je odgovorio: ”Otišao sam zlataru, naravno.”
Šejh je upitao: ”A zašto si išao kod zlatara, zašto nisi otišao kod prodavača rotkvice?”
Student mu je odgovorio: ”Zato što zlatar zna vrijednost zlatnog nakita, a ne prodavač rotkvice.”
