Priredio: Abdusamed Nasuf Bušatlić
Rečeno je da je jedan beduin, nakon napornog i dugog putovanja, došao u kuću Hatima et-Taija, želeći da se odmori i da zatraži hranu i piće, znajući za Hatimovu plemenitost i velikodušnost.
Međutim, kad su se sreli, Hatim et-Tai ga je hladno pitao za njegovu potrebu, pa mu je beduin rekao: ”Allaha mi, umoran sam od putovanja, jako sam gladan i žedan, pa sam došao kod tebe, jer svi Arapi znaju za tvoju plemenitost, gostoprimstvo i velikodušnost, i pričaju o tome.”
Hatim mu je namjerno hladno rekao: ”Zar ti misliš da je moja kuća otvorena za svakoga ko mi dođe da se odmori, da jede i pije?”
Beduin se zbunio, pocrvenio je u licu od stida i požurio je do svog konja, uzjahao ga i otišao ne progovorivši više ni jedne riječi.
Kada se udaljio, Hatim je zamaskirao lice, uzjahao konja i sustigao beduina. Zatim ga je pozdravio i rekao mu: ”Odakle dolaziš, brate Arape?”
Odgovorio je: ”Dolazim od Hatima et-Taija.”
Hatim ga je upitao: ”Kakvu si potrebu imao kod njega?”
Beduin je odgovorio: ”Bio sam gladan, pa me je nahranio, i bio sam žedan pa me je napojio.”
Kada je Hatim otkrio svoje lice smijući se, upitao je beduina: ”Zašto si me lagao?”
Beduin je rekao: ”Tako mi Boga, da sam rekao drugačije, niko od Arapa mi ne bi povjerovao i rekli bi da sam lud.”
Hatim se nasmijao i u pratnji beduina se vratio svojoj kući, ugostivši ga onako kako i priliči čovjeku čija plemenitost je bila poznata među svim Arapima.
