Priredio: Abdusamed Nasuf Bušatlić
Prenosi se da je za vrijeme britanskog kolonijalnog prisustva u Indiji, niži britanski oficir ošamario jednog indijskog državljanina, a reakcija indijskog državljanina bila je da je svom snagom ošamario britanskog oficira i bacio ga na zemlju.
Zbog ponižavajućeg šoka koji je doživio, britanski oficir se povukao s mjesta događaja, pitajući se kako se indijski građanin usudio ošamariti oficira britanske imperije, te je otišao u svoju komandu da im kaže što se dogodilo i da njegovi nadređeni odrede kaznu ovom indijskom građaninu koji je počinio neoprostiv zločin.
Međutim, njegov komandant ga je smirio, odveo ga u svoj ured, otvorio sef pun novca i rekao mu: ”Uzmi iz sefa pedeset hiljada rupija i idi indijskom državljaninu i izvini mu se za ono što si učinio, a zatim mu dadni ovaj novac u zamjenu za šamar koji si mu udario.”
Oficir je poludio i, osuđujući komandantov prijedlog, rekao je: ”Ja sam taj koji ima pravo da ga ošamari i ponizi. On je mene bespravno ošamario i ovo što tražite je uvreda za mene, za vas i za vojsku Njezinog Veličanstva, ali i za samo Njeno Veličanstvo.”
Komandant je rekao mlađem oficiru: ”Smatraj ovo vojnom naredbom koju moraš izvršiti bez pogovora.”
Tada je mlađi oficir uzeo novac i otišao do indijskog državljanina, a kad ga je pronašao, rekao mu je: ”Molim te, prihvati moje izvinjenje. Ja sam tebe ošamario i ti si mi vratio, tako da smo u tom pogledu jednaki, a ovo je poklon od pedeset hiljada rupija uz moje izvinjenje tebi.”
Indijski državljanin prihvatio je izvinjenje i poklon te istog trenutka zaboravio da ga je na tlu njegove domovine ošamario kolonizator koji je zauzeo njegovu zemlju.
Pedeset hiljada rupija u to vrijeme smatralo se velikim bogatstvom. Indijski građanin je dio novca izdvojio da kupi kuću, dio je uložio da kupi ”rikšu” (vrsta prijevoznog sredstva koje se pokreće ljudskom snagom – nogama ili biciklom – i uglavnom ima mjesta za jednog ili dva putnika), a dio je uložio u trgovinu. Vremenom je ovaj Indijac postao biznismen i zaboravio je na šamar koji je dobio od engleskog oficira.
Međutim, Englezi nisu zaboravili da je Indijac ošamario njihovog oficira.
Nakon nekog vremena, engleski komandant pozvao je nižeg oficira koji je dobio šamar i rekao mu: ”Sjećaš li se indijskog državljanina koji te je ošamario?”
Oficir je rekao: ”Naravno da se sjećam. Neću to nikada zaboraviti.”
Komandant mu je rekao: ”Vrijeme je da odeš i da ga potražiš, a kad ga nađeš snažno ga ošamari pred ljudima bez ijedne riječi.”
Oficir je rekao: ”Uzvratio mi je šamar onda kad nije imao ništa, a danas je postao biznismen i ima svoje radnike i stražare. Bojim se da bi me mogao, ne samo ošamariti, već i ubiti.”
Komandant je rekao: ”Neće te ubiti, idi i izvrši naredbu bez pogovora.”
Oficir je izvršio naredbu svog komandanta i otišao da potraži Indijca. Kad ga je našao oko njega su bile njegove pristalice, radnici i stražari, i mnogo drugih ljudi. Engleski oficir mu je prišao i svom snagom ga ošamario i oborio na zemlju.
Ovaj put Indijac nije pokazao nikakvu reakciju, nije se usudio ni pogledati lice engleskog oficira. Oficir se iznenadio i brzo se vratio svom komandantu. Kad ga je ugledao, komandant mu je rekao: ”Vidim znake zaprepaštenja i začuđenosti na tvome licu.”
Oficir je rekao: ”Da, prvi put je Indijac uzvratio na šamar iako je bio sâm, slab i siromašan, a danas posjeduje ogromnu snagu, a nije se usudio progovoriti ni riječ, pa kako je to moguće?”
Komandant mu je odgovorio: ”Prvi put je imao samo svoje dostojanstvo i vidio ga kao najdragocjenije što je imao, pa ga je i branio. Što se tiče drugog puta, nakon što je prodao svoje dostojanstvo za pedeset hiljada rupija, nije ga branio, jer smatra da sada ima nešto važnije i vrijednije od toga.”
