Priredio: Abdusamed Nasuf Bušatlić
Islamski historičari navode različite predaje o uzroku smrti emevijskog halife, ili petog pravednog halife muslimana, Omera ibn Abdul-Aziza. U jednoj od tih predaja, koju je zabilježio i Ibn Kesir u svom znamenitom djelu El-Bidaje ven-nihaje, navodi se da je Omer ibn Abdul-Aziz, zapravo, otrovan.
Naime, Omer bin Abdul-Aziz je, ležeći na smrtnoj postelji, saznao da ga je njegov sluga, odnosno rob, otrovao tako što je stavio otrov u hranu. Omer ibn Abdul-Aziz je naredio da ga dovedu, a kada su ga doveli, halifa Omer ibn Abdul-Aziz rekao mu je: ”Teško tebi, zašto si stavio otrov u moju hranu?”
Drhteći od straha, sluga je odgovorio: ”Gospodaru moj, uradio sam to zbog straha od emevijskih prinčeva. Oni su mi dali hiljadu zlatnika i obećali su me osloboditi ako to učinim.”
Tada mu je veliki halifa Omer ibn Abdul-Aziz rekao ono što niko nije očekivao: ”Vrati hiljadu zlatnika u državnu blagajnu (bejtul-mal) i idi kud hoćeš. Ja ti opraštam i oslobađam te u ime Allaha.”
Iako je halifa Omer ibn Abdul-Aziz bio na samrti, on je razmišljao o državnoj blagajni i ostao je najljepši primjer opraštanja i amnestije u situaciji kad je mogao da primijeni sankcije i kaznu kakvu je želio. Međutim, kako prenose islamski učenjaci, njegovi savremenici, Omer ibn Abdul-Aziz nije napravio ni jedan korak, a da taj korak nije bio u ime Allaha i sa ciljem stjecanja Allahovog zadovoljstva i nagrade.
Stoga, nije čudo što je za samo dvije i pol godine svoje vladavine uspio iskorijeniti siromaštvo i uspostaviti pravdu, toliko da su telali hodali ulicama gradova i govorili: ”Ko želi da se oženi, ko je prezadužen, a ne može da vrati dûg, ko želi otići na hadž, a nema vlastitih sredstava, neka se javi, dobit će sredstva i novac iz državne blagajne za svoju potrebu.”
U njegovo vrijeme proširio se hajr i blagostanje toliko da je naređivao svojim službenicima da posipaju žito po pustinji kako bi ptice imale šta jesti i kako niko ne bi mogao reći da su ptice gladne u muslimanskim zemljama.
Unatoč svojoj velikoj pravednosti, bojao se Allahove kazne i obračuna na Sudnjem danu, tako da je plakao kada je slušao Kur'an, posebno ako je slušao ajete o Džehennemu, kao da džehennemska vatra nije stvorena osim zbog njega. Mrzio je munafikluk i munafičko ponašanje. Redovno je okupljao islamske učenjake da ga podsjećaju na Ahiret. Jedan od njih mu je jednom prilikom rekao: ”Vođo pravovjernih, sustegni se od dunjaluka, razmišljaj o smrti i pripremi poputbinu za noć čije je jutro Sudnji dan.” Te riječi su mu potresle srce i nastanile njegovu dušu, tako da je živio život poput isposnika i siromaha, iako je vladao četvrtinom zemaljske kugle.
U predaji dolazi da je, prije nego je umro, naredio svima koji su bili prisutni u njegovoj sobi da izađu, pa su Mesleme ibn Abdul-Melik i njegova sestra Fatima (Omerova supruga) sjeli pored vrata i čuli su kako se Omer ibn Abdul-Aziz obraća melekima, govoreći: ”Dobro mi došli, vi koji niste ni ljudi ni džini!” Zatim je proučio ajet: ”Taj drugi svijet dat ćemo onima koji ne žele da se na Zemlji ohole i da nered čine, a one koji se Allaha boje čeka sretan kraj.” (El-Kasas, 83.)
Istinu je rekao njegov savremenik kada je kazao: ”Ako te upitaju za pravdu u muslimanskim zemljama, reci im da je umro Omer.”
