Poslije 22 godine, ponovo su se sreli Nikola Barišić, bivši srpski borac iz Krajine, i doktor Mirsad Granov, prvi hirurg bolnice u Travniku tih ratnih godina. Doktor Granov je Nikoli u oktobru 1995. amputirao noge i spasio glavu. Od decembra 1995. se nisu vidjeli, pišu beogradske Večernje novosti.
“Barišić je do “Oluje” bio borac Vojske Republike Srpske Krajine. Kada su Hrvati “prodrli”, nije htio da se preda. Sa Svilaje, preko Dinare pješke je krenuo ka Srbiji. I tako, išao je od 8. avgusta od kraja oktobra. Oko dva i po mjeseca. Na planini Komar, nad Lašvom, iznad Donjeg Vakufa i Travnika, Nikola je nagazio na protivpješadijsku minu. Devet dana sa otkinutim stopalom čekao je da umre u planinskoj kolibi dok ga nisu našli bošnjački vojnici.
– Ako je rekao da će doći, Mirsad će doći. Nemam veće želje nego da ga vidim. Glavu mi je spasio, imenom me svojim zaštitio u bolnici. Pazili su me kao “svog” a ja sam bio vojnik druge uniforme – pričao je Nikola naprečac dok se čekao gost.
Doktor iz Travnika je kasnio desetak minuta. Kada se pojavio sa suprugom i najboljim prijateljima Kemom i Senadom bilo je jasno da mu je”stalo” do susreta. Ne bi dovodio najbliže u Novi Sad na simpozijum o laparoskopiji – da nije…
– Nisam ja odbio da se predam jer sam heroj nego što sam strahovao za glavu – krenuo je u priču Nikola. Brata sam nagovarao da krene sa mnom ali nije htio. Onda sam se tri dana krio iznad kuće na Cetini da bi potom prvi put krenuo preko Dinare. Kada sam vidio hrvatske tenkove, na Grahovskom polju, vratio sam se.
Nikolu su primjetili i unproforci tog avgusta ali ga nisu smjeli primiti u logor. Spazili su ga i Hrvati u blizini kuće, pucali na njega ali se nisu usudili u planinu. Neko vrijeme živio je u pećini, zatim je drugi put krenuo preko Dinare i opet se vratio da bi iz trećeg puta preko Kazanaca i Tičeva stigao iznad Šipova pa u Janj i na planinu Komar.
– Šta sam jeo, dok sam dva i po mjeseca putovao – ponavljao je pitanje Nikola i pravdao se da slabo čuje. – Išao sam preko vojničkih rovova. Vojnici uvijek ostavljaju konzerve za sobom. Bilo je kupina, drenjina, jabuka a bogami za mnom su išli i vukovi. Onako unezvijereni od pucnjave. Kada sam došao na Komar i krenuo ka jednom rovu, stadoh na “paštetu”. Ode noga…
Nikola je košuljom uvio razmrskano stopalo i odvukao se do napuštene šumske brvnare. Devet dana je pio samo vodu iz ostavljenih vojničkih sanduka municije. Onda su naišli muslimanski vojnici a on se izvukao ispred kolibe. Molio je da ga ubiju. Oni su ga odnijeli u Travnik.
Nikola Barišić potom priča “kako se on ne sjeća baš svega u Travniku”. Pamti dobro samo lik Granova.
– Bio sam u bunilu kada su me spustili sa planine. Kažu kost i koža. Pošto sam se probudio poslije amputacije raznijete noge vidio sam da pored mene sjedi vojni policajac. Kada sam potpuno došao sebi, nije ga bilo. Valjda je dr Mirsad nešto rekao.
Doktor Granov je na ovom mejstu širio ruke…
– Svako ko je ranjen došao u bolnicu imao je njegu. Nisi jedini Nikola. Sa mnogo ranjenih boraca i danas sam “brat”.
Barišiću je početkom novembra 1995. u bolnici amputirana i druga noga. Smrzla se u planini. Neko vrijeme proveo je u bolnici odakle je početkom 1996. razmijenjen.
– Da vas nije bilo ko zna gdje bih završio – pričao je Nikola.
Mirsad je rekao da su njih dvojica “braća po životu”.
Doktor Mirsad je za svog života “zaradio” mnoga priznanja.Posljednje je bilo molba Travničana da i u 70. još četiri godine ostane na čelu bolnice. Za Novu 2017. u Banjaluci proglašen je za najmenadžera u Bosni jer njegova bolnica, jedina u regionu, godinama posluje pozitivno. Ipak najdraže mu je prizananje “Nepopravljivi Travničanin”.
– U tom ratu, “čisti” su ostali oni koji su znali da se on mora završiti. Ja sam znao…
Nikola danas živi u Batajnici. Ima proteze na obje noge ali gura nekako. Velika želja mu je bila da ponovo sretne svog spasioca. “Krajiške novine” su organizovale susret”, zaključuju Večernje novosti.
