Pripremio: Abdusamed Nasuf Bušatlić
Mnogo smo čitali i slušali o prvoj, najboljoj i neponovljivoj generaciji muslimana, o ashabima Allahovog Poslanika, s.a.v.s. I kada god pokušamo da oživimo sjećanje na njih i zamislimo njihov odnos prema životu, najčešće pred sobom vidimo ozbiljne ljude, koji ne znaju šta je šala i smijeh i koji su potpuno predani ibadetu i radu za Ahiret.
Doduše, oni jesu predano radili za vječni život, ali su se itakako znali šaliti, a umjesnu šalu i veseli duh naslijedili su od Poslanika, s.a.v.s., i često puta su se jedni s drugima šalili i smijali.
Imam El-Hejsemi prenosi da je Ibn Sirin upitan da li su se ashabi šalili, a on je odgovorio: ”Oni su po tom pitanju bili kao i ostali ljudi.”
A Ibrahim en-Nehai, kada je upitan da li su se ashabi smijali i šalili, odgovorio je: ”Da, smijali su se, ali je i pored toga iman u njihovim srcima bio poput ogromnih brda.” U nastavku ćemo navesti neke primjere šale među ashabima i tabiinima.
Tako su se šalili ashabi
Ibn Hadžer u svom djelu El-isabe fi temjizi es-sahabe (III/185) zabilježio je predaju od Ummu Seleme, r.a., u kojoj se spominje da je Ebu Bekr, r.a., jedanput pošao u Busru radi trgovine, a sa njim su bili Nuajman, r.a., i Suvjebit ibn Harmele, r.a., obojica učesnici Bedra. Suvjebit je bio zadužen za hranu, pa mu je, nakon što je Ebu Bekr otišao na pijacu da trguje, Nuajman rekao: ”Daj mi da jedem.” Suvejbit mu je rekao: ”Sačekaj dok se vrati Ebu Bekr.”
Nuajman je bio čovjek koji se mnogo volio šaliti, pa je otišao među skupinu ljudi i povikao: ”O ljudi, kupite od mene naočitog roba, arapskog prijekla!” Ljudi su pristali, a onda im je on rekao: ”On je vrlo vješt govornik, pa ako vam kaže da je slobodan čovjek, da nije rob, vi mu ne vjerujte, već mene pozovite i nemojte mu nažao učiniti.” Pristali da ga kupe za deset deva.
Nuajman je zatim došao sa Suvejbitom i rekao im: ”Evo, to je taj rob, predajem vam ga!”
Suvejbit je povikao: ”Ljudi, ovaj čovjek je lažov, ja sam slobodan čovjek, nisam rob!”
Oni su mu odgovorili: ”Već smo čuli tu priču”, pa su stavili uže na njegov vrat i odveli ga.
Kada je došao Ebu Bekr pitao je za Suvejbita, a Nuajman mu je rekao šta je učinio. Onda je Ebu Bekr otišao ljudima kojima je prodat Suvejbit, vratio im je deve i ”oslobodio” Suvejbita. Kada su se vratili u Medinu ispričali su to Poslaniku, s.a.v.s., a on se slatko nasmijao, a sa njim i ostali ashabi.
I Ebu Hurejre je bio ashab koji se volio šaliti. Naime, prenosi se od Ebu Rafi'a da je halifa Mervan ibn Hakem imenovao Ebu Hurejru za namjesnika Medine i Ebu Hurejre je znao uzjahati osedlanog magarca, a na glavi je nosio uže kojim su se vezali robovi, i kada bi sretni ljude, reci bi: ”Sklonite se, došao je vaš vođa!” (Imam Zehebi, Sijerul-e'alam en-nubela, II/614)
Prenosi se da Ebu Derda, r.a., nikada nije razgovarao sa ljudima a da nije bio nasmijan, pa mu je supruga govorila: ”Bojim se da ljudi ne pomisle da si luđak, stalno se smiješ.” On je odgovorio: ”Nisam nikada vidio Poslanika, s.a.v.s., da razgovara a da nije bio nasmijan.” (Eš-šebabu vel-mizah, str.26)
Ljudi su kao u zatvoru ako se ne šale i ne smiju
I generacija tabiina je bila odabrana generacija muslimana, sačinjena od velikana ummeta, učenjaka, pobožnjaka i mudžahida, ali im je itekako bila svojstvena šala.
El-Fesevi prenosi od Isa'a ibn Muhameda da se Ebu Sufjan es-Sevri toliko znao smijati da bi legao na leđa od smijeha. (Sijerul-e'alam en-nubela, VII/275)
Poznati tabiin Sulejman ibn Mihran el-‘Ameš, za kojeg je imam Zehebi rekao da je šejhul-islam, šejh muhadisa, dokaz islama, najveći pobožnjak (Sijerul-e'alam en-nubela, VI/227-228), mnogo se volio šaliti i smijati. Prenosi se da ga je jednom prilikom sulud čovjek koji se zvao Ebu Davud, upitao: ”Šta misliš o klanjanju namaza za suludim imamom?” Odgovorio je: ”Dozvoljeno je za takvim imamom klanjati i bez abdesta.” Ponovo je upitao: ”A šta misliš o njegovom svjedočenju?” Sulejman ibn Mihran je odgovorio: ”Prihvata se njegovo svjedočenje, ali uz prisustvo dvojice pravednih svjedoka.” (Sijerul-e'alam en-nubela, VI/234)
Sulejman ibn Mihran poslao je sina da mu kupi uže, pa ga je sin upitao: ”Babo, koliko dugo uže da kupim?” Sulejman je odgovorio: ”Deset stopa.” Sin je onda upitao: ”A koliko treba biti široko?” Sulejman je odgovorio: ”Sine, neka uže bude široko onoliko koliko je široko moje iskušenje sa tobom.” (Sijerul-e'alam en-nubela, VI/239)
Imam Ša'bi volio se šaliti sa svojim ukućanima, pa mu je rečeno: ”Zar se i ti voliš šaliti?” Ljutito je odgovorio: ”Učenjaci u kući, učenjaci izvan kuće, zar hoćeš da umremo od tuge.”
Prenosi se da je neki čovjek pitao Ebu Hanifu: ”Šejh, ako skinem odjeću i skočim u rijeku da se kupam, hoću li se okrenuti prema kibli ili ne?” Ebu Hanife mu je odgovorio: ”Tebi je najpreče da se okreneš prema odjeći da ti je neko ne ukrade.”
Rečeno je učenjaku Halilu ibn Ahmedu: ”Ti se mnogo voliš šaliti sa ljudima.” Odgovorio je: ”Ljudi su kao u zatvoru ako se ne šale i ne smiju.” (Eš-šebab vel-mizah, 25-28)
Eto, takvi su bili ashabi i tabiini. Posjedovali su istinsko znanje, bili su iskreni i skrušeni u ibadetu, bili su simbol skromnosti i odricanja, ali su isti tako bili primjer ljubavi prema ljudima. Voljeli su ljude i voljeli su unijeti radost u srca ljudi, slijedeći riječi Poslanika, s.a.v.s.: ”Najbolje djelo je da uneseš radost u srce svoga brata muslimana.” (Sahihul-džami’, I/247)
