Režim je u poslednjih par godina forsirao spin o izdaji i rušenju Srpske, putem različitih kvazianalitičara i medija, prije svega našeg tragičnog „javnog” RTV servisa.
Sve dok je to bilo u funkciji izbora i političke borbe to je bilo zanimljivo posmatrati, na kraju krajeva i kao svojevrstan test inteligencije ljudi: ko može i pod kakvim uslovima povjerovati u takve besmislice kakve su Špirićevi „bedževi”, Dodikov „neki hotel u Tuzli” koji „služi kao baza za izvođenje ‘obojene’ revolucije”, itd. Da niti ne govorimo o plejadi likova a-la-Karganović i „publikacija” a-la-Ljepojević.
Međutim, noviji događaji navode nas da razmotrimo ovu tezu ozbiljnije. Počnimo s tim da definišemo šta znači „rušenje” RS-a? Možemo uzeti tri standardna markera državnosti: ekonomsku stabilnost, državne institucije i ustavni položaj, koji su ključni za dugoročnu održivost nekog političkog entiteta. Čak i jedna ovlaš analiza pokazuje da su ovi parametri dramatično pogoršani u eri vladavine SNSD-a.
1.Ekonomska devastacija
Ovo vjerovatno nije potrebno objašnjavati i svaki građani RS može i sam, na svom ličnom slučaju, ocjeniti posljedice rada „Vlada kontinuiteta”. Ono što je u kontekstu „rušenja RS” posebno zabrinjavajuće je konstantan rast duga, i mnogi ekonomisti upozoravaju da smo mi vrlo blizu crvene linije dužničkog ropstva. Zaključak je i dalje isti: pod Režimom, RS je izgubila svoj ekonomski suverenitet, o čemu smo više puta pisali [npr:
http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/vladavina-snsd-i-ekonomski-suverenitet-republike-srpske.html].
2.Destrukcija institucija
Paralelno s ovim odvijao se jedan divljački napad na institucije sistema, nezabilježen u modernoj Evropi. Gotovo sve ključne institucije potpuno su devastirane i pretvorene u puki servis Režima, podređene jednoj volji. Vlada je tek produžena ruka predsjedničkog Dvora, potpuno nesamostalna u bilo kom pogledu, a sam izbor ovog i ovakvog premijera najbolje to potvrđuje. Narodna skupština pretvorena je u klub dizača ruke, koji glasaju po direktivi, premda imaju direktan demokratski legitimitet.
Čovjek se ne može oteti utisku da bi naš Parlament bez zadrške izglasao i „da će sutra padati pečeni pilići s neba”, samo ako bi takva direktiva došla s Dvora. Posebena priča je rad javnog RTV servisa, koji je uspio prevazići čak i miloševićevsku „TV Bastilju” iz najmračnijeg vremena kraja 90-tih. O pravosudnim, kulturnim, sportskim i drugim institucijama nema potrebe ni govoriti. Najnovija institucija koja je ugrožena neodgovornim ponašanjem Režima je referendum.
Šarlatanskim potezanjem referenduma svaki drugi dan taj je institut derogiran, pretvoren u sredstvo dnevnopolitičkog prepucavanja i stavljen u funkciju izborne kampanje. Zaključak je jasan: Režim je devastirao institucionalni sistem RS, kako po horizontali tako i po vertikali.
3.Rušenje Dejtona.
Koliko god ekonomska i institucionalna destrukcija bila pogubna po RS, one ipak nemaju kapacitet da „ukinu” RS same po sebi, već „samo” utiču na kvalitet našeg života. Ovi procesi su razlog zašto je RS „najjadnije mjesto” u Evropi, prema svakom kredibilnom ispitivanju. Ovi procesi ugrožavaju RS „samo” posredno: tako što dovode u pitanje smislenost života na ovim prostorima i uzrokuju egzodus našeg naroda (naročito mladih) prema drugim, „sretnijim” mjestima, ostavljajući efekat „prazne zemlje” na mnogim mjestima RS. Ipak, dok god je na snazi Dejtonski sporazum, RS je međunarodna politička i pravna činjenica.
Ono što je posebno zabrinjavajuće je da sada, jednim krajnje opasnim političkim avanturizmom, Režim dovodi u pitanje Dejtonski sporazum. Već je od V sabora SNSD, na kome je usvojena programska deklaracija, pa do najnovijih referenduma, postalo jasno da Režim provodi intenzivnu antidejtonsku kampanju. Kampanja o „Trećem entitetu”, te naročito stav 2 na strani 6 Deklaracije predstavljaju antidejtonske politike u čistoj formi.
Naravno, Dejton je od samog početka bio pod udarom, prije svega „međunarodne zajednice” ali i političkih predstavnika Bošnjaka koji traže unitarizaciju i Hrvata koji traže „treći entitet”. S druge strane, politički predstavnici RS-a iz ere SDS-a su insistirali na „odbrani Dejtona” i, s manje ili više uspjeha, istrajavali na Dejtonu, a mnogi od njih, kao i stranka u cjelini, doživljavali progone zbog toga.
Ono što je novo u referendumskom avanturizmu SNSD-a, prije svega argumentaciji koja ga prati, je da po prvi put u postdejtonskoj istoriji politički predstavnici RS ruše Dejtonski mirovni sporazum, tako što osporavaju jednu od ključnih odredbi DPA: Ustavni sud. Premda je praksa Ustavnog suda zaista više nego problematična, kao i procedure donošenja odluka (prije svega „2+2+2+3” šema sastava sudija), osporavanje legitimiteta Ustavnog suda je u krajnjim instancama dovođenje u pitanje Ustava BH. Ustavni sud (računajući i njegov sastav) je član
VI Ustava BH, a ovaj je Anex 4 DPA.
To znači: „Dejton” i „Dejtonski” Ustav, kao dokument koji je RS-u i Srbima u njoj dao izvanredan politički okvir i ustavne osigurače kontrole odluka, osporavaju sami predstavnici RS-a? Naravno, ovo je upakovano u nacionalne parole visokog intenziteta, poput 9.januara. Nema sumnje da je nama stalo do tog datuma i da moramo naći način da ga održimo. Isti je slučaj i sa Sudom i tužilaštvom BH: nema sumnje da praksa tih institucija, najblaže rečeno, pobuđuje sumnju. Nema sumnje niti da RS ima pravo da organizuje referendum o bilo čemu, jer to je jasno i nedvosmisleno definisano u Ustavu RS.
(Donošenje odluke po rezultatima referenduma je druga stvar). Ali put za odbranu naših prava u ovim slučajevima ne smije biti izlazak izvan ingerencija Ustavnog suda BH, jer to de facto znači izlazak izvan ustavnog poretka i, shodno tome, povlačenje iz Dejtonskog aranžmana. Mi možemo da osporavamao odluku suda, možemo da komentarišemo i kritikujemo rad suda i da se u okviru postojećeg poretka borimo protiv njegovih odluka. Ali ne smijemo proglasiti te odluke ništavnim. Mi ne smijemo biti toliko politički naivni da dopustimo sebi da budemo isprovocirani odlukom suda o simbolički važnom pitanju 9.januara, i preuzmemo na sebe odgovornost za suspendovanje postojećeg političkog aranžmana.
Da li su ljudi iz Režima koji donose odluke o ovome zaista toliko nekompetentni da ne vide ove elementarne stvari, ili je po srijedi nešto drugo. Da li je krajnji cilj zaista da se u ime nečijih interesa razvali postojeći „Dejton” i napravi scena za „Dejton 2”? Ono što u kontekstu ove dileme još više brine je da antidejtonsko djelovanje Režima nije novo, i ima obrise kontinuiranog projekta. Dovoljno je samo sjetiti se rušenja predsjednika Poplašena, i pročitati knjigu koju je Poplašen po tom slučaju napisao, čiji naslov („Rušenje Dejtona”) govori sam za sebe.
Ako ovo povežemo u paket s ekonomskom i institucionalnom destrukcijom RS-a, te se sjetimo i mase drugih stvari, poput Brčko-arbitraže, Prudskog sporazuma, priznanja „genocida” u Srebrenici [uprkos naporima Režima da se to zaboravi, Dodik je jedini srpski političar koji je eksplicitno priznao genocid: https://www.youtube.com/watch?v=7cDvqslXC3M], itd, zaključci se nameću sami po sebi.
4.Zaključak
Aktuelni Predsjednik RS-a je više puta rekao da smatra da će se njegova „vladavina” (no comment !) ocjenjivati po onome „Šta ostavlja iza sebe”. Ako je autor ovog teksta u pravu, onda je to: gubitak ekonomske suverenosti, devastirane institucije, i od strane predstavnika RS-a ugrožen (opozvan) Dejton. Da li je ovo stvar diletantizma i nekompetencije ili zadatak, sasvim je irelevantno – vrlo lako se može dogoditi da jedno od istorijskih naslijeđa Režima bude raspakovan Dejtonski sporazum.
Autor: Aleksandar Savanović / RTV BN
