Piše: Edhem Šerkavi / Preveo i prilagodio: Abdusamed Nasuf Bušatlić
U svojoj knjizi El-Mudhiš Ibnul-Dževzi je spomenuo ovu začuđujuću priču: ”Mišica je srela dromedara i zaljubila se u njega, pa ga je odvela do svoje kuće. Kad su došli pred njezinu malu kuću, dromedar je stao i rekao: ‘Ili ćeš sagraditi kuću dostojnu tvog voljenog, ili ćeš naći voljenog dostojnog tvoje kuće.”’
Ako ovu priču shvatimo u prenesenom smislu, onda bismo mogli kazati: ”Ili klanjaj namaz onako kako dolikuje Onome u ime Koga klanjaš, ili potraži sebi božanstvo kojem će odgovarati tvoj način klanjanja namaza.” Nisam započeo tekst ovom pričom s ciljem da kažem kako sam ja od onih koji klanjaju namaz onako kako dolikuje Allahu, dž.š. Naprotiv, htio sam reći da svi mi ponekad klanjamo namaz a da ne znamo ni šta smo učili u toku namaza.
Ibadet zahtijeva godine truda dok se ne pretvori u slast. Čitao sam mnogo biografija pobožnih i učenih ljudi iz prošlih generacija i mogu se zakleti da im je zajedničko bilo to što im je ibadet na početku predstavljao teškoću, a onda su dugo vremena proveli u borbi protiv svojih strasti i prohtjeva duše dok im se ibadet nije pretvorio u najbolji užitak i zadovoljstvo.
Stoga, kada ti neko priča o slasti i užitku noćnog namaza i klanjanja sabaha u džamiji, nipošto ga ne optužuj za pretjerivanje i idealizam, i ne sudi mu svojim ili mojim srcem, već reci: ”Možda je on vlasnik srca koje je mnogo truda uložilo u ibadetu i sada ubire plodove svoga truda poput pčelara koji, nakon uloženog truda oko pčela, vadi med na kraju sezone.”
Neću vam spominjati čovjeka koji je, kada su mu htjeli amputirati nogu, rekao: “Učinite to dok budem stajao u namazu, jer kada stojim pred mojim Gospodarom, onda ne osjećam nikakav bol”, već ću vam govoriti o čovjeku koji je dosta sličan meni. Naime, spomenut ću vam beduina koji je brzo klanjao namaz, i u njegovom namazu nije bilo potrebne skrušenosti a kada je završio, podigao je ruke prema nebu i učio dovu: ”Allahu moj, podari mi džennetsku huriju za ženu!” Čuo ga je halifa Omer ibnul-Hattab, pa mu je rekao: ”Čovječe, nudiš mizerni vjenčani dar (aludirajući na njegovo brzo klanjanja), a tražiš džennetsku ljepoticu za ženu.”
Takvi smo mi, umanjujemo ”vjenčane darove” a tražimo maksimalnu nagradu. Jedina utjeha nam je ubjeđenje da je Allah milostiviji prema nama od naših majki, ali to nas ne smije spriječiti da se poslije svakog namaza ne zapitamo: da li je naš namaz dostojan Allaha, dž.š., i Njegove milosti?
