Priredio: Abdusamed Nasuf Bušatlić
Prenosi se da su dvojica slijepaca sjedila ispred dvorca halife Haruna Er-Rešida i jedan od njih je govorio: ”Moj Allahu, podari mi iz Svoga obilja!”, a drugi je govorio: ”Moj Allahu, podari mi iz Zubejdinog obilja!” Čuo je to stražar ispred dvorca, pa je o tome obavijestio Zubejdu, ženu halife Haruna Er-Rešida. Nakon toga, Zubejda je, slijepcu koji je tražio iz njezinog obilja, poslala pečenu kokoš i u njoj dva zlatnika, a onom drugom, što je tražio iz Allahovog obilja, poslala je dva dirhema (srebrenjaka). Kada im je stražar predao Zubejdine darove, onaj što je dobio pečenu kokoš prodao ju je onom drugom za dva dirhema, ne znajući šta se u njoj nalazi. To se ponavljalo punih deset dana. A onda je Zubejda, čudeći se pohlepi slijepca kojem je svaki put slala pečenu kokoš i dva zlatnika, otišla do njih da vidi o čemu se radi. Upitala je prvog: ”Šta si uradio sa zlatnicima koje sam ti poslala? Kako možeš biti toliko nezahvalan, ja sam ti za deset dana poslala dvadeset zlatnika koje ni najbolji trgovac u Bagdadu za to vrijeme ne može zaradit?!” Slijepac je odgovorio: ”Ja ne znam ni za kakve zlatnike. Ja sam svaki dan dobijao pečenu kokoš koju sam onda prodavao svom drugu za dva dirhema.” Tada se onaj drugi slijepac nasmijao, pa je na Zubejdino pitanje zašto se smije, odgovorio: ”On je učio dovu: ”Moj Allahu, podari mi iz Zubejdinog obilja”, a ja sam učio dovu: ”Moj Allahu, podari mi iz Svoga obilja!” Eto tako prođu oni koji se pouzdaju u nekog drugog mimo Allaha.”
