Piše: Orhan Muhamed Ali ( Iz knjige: Revai'u min tarihi Usmani, 65. str.)
Preveo: Abdusamed Nasuf Bušatlić
Sultan Selim I vladao je Osmanskim carstvom svega osam godina (1512-1520.). Međutim, on je u tom kratkom periodu toliko unaprijedio i proširio Osmansko carstvo, da bi drugima trebalo osamdeset, a ne osam godina. Između ostaloga, Sultan Selim I ostao upamćen i po poznatoj vojni i velikom pohodu na Egipat, u toku kojeg je Osmanskoj carevini pridružio Siriju, Palestinu, sjeverni Irak, Hidžaz i Egipat. Kada se iz tog pohoda vraćao u Istanbul i kada je bio na domak grada, saznao je da su stanovnici Istanbula čuli za njegov povratak, pa su svaki dan izlazili na ulice iščekujući njegov povratak, željni da ga vide i da mu prirede dostojanstven doček i da proslave što se živ vratio i što je taj pohod krunisao veličanstvenim pobjedama.
Saznao je to sultan Selim I, pa mu se od tog saznanja stijesnilo u grudima. Zbog toga je naredio da se vojska ulogori u azijskom dijelu i da ne ulaze u Istanbul, koji je u to vrijeme bio u Evropskom dijelu, dok ne dobiju njegovu naredbu.
Njegovi veziri, komandanti i vojska su se začudili takvom postupku, jer nisu znali razlog tome, niti je bilo ko od njih imao snage i hrabrosti da pita sultana Selima I za odgovor na tu zagonetku. Još uvijek je bio dan i do Istanbula je bilo svega sat-dva hoda, pa su se veziri, komandanti i vojska pitali za razlog namjernog odgađanja ulaska u grad. Svi oni su silno željeli da se što prije vrate svojim kućama, da vide djecu i žene. Uostalom, čemu to kašnjenje kada i stanovnici Istanbula željno i nestrpljivo iščekuju njegov povratak i žele da im prirede dobrodošlicu kakvu zaslužuju i da upute dove za svoga sultana i njegovu veliku vojsku. Vojska i komandanti su bili na mukama i svako do njih se nadao da će sultan Selim I ipak promijeniti svoju odluku i da će dozvoliti ulazak u Istanbul. Međutim, sati su prolazili i sunce se bližilo zalasku, a još nikakvog znaka ni traga o promjeni odluke nije bilo. Tada su počeli razmišljati ko bi mogao i smio da razgovara sa sultanom i da ga pita za razlog odgađanja ulaska u Istanbul. Veziri i komandanti su iznosili prijedloge i nisu našli pogodniju osobu za to od poznatog alima, šejha Ibnul-Kemala, kojeg je sultan izuzetno poštovao i volio. Predložili su to šejhu Ibnul-Kemalu i on je prihvatio. Tražio je dozvolu da ga sultan primi i sultan Selim I ga je primio.
Kada je sjeo ispred sultana, Ibnul-Kemal je rekao: ”Sultanu, ja sam došao da ti prenesem ono što komandanti i vojnici pričaju i pitaju.”
Sultan Selim I mu je odgovorio: ”Reci slobodno što imaš, šejh Ibnul-Kemal.”
Ibnul-Kemal je rekao: ”Sultanu, tvoja vojska je zbunjena. Oni se pitaju zašto sultan ne dozvoljava da se uđe u Istanbul, a stanovnici grada ga čekaju da proslave njegov povratak i zahvale Allahu što je živ i zdrav i da proslave veliku pobjedu.”
Sultan Selim I je dostojanstveno odgovorio: ”Ibnul-Kemale, ti kao da mene ne poznaješ?! Pa, ja ne vodim džihad zbog dunjalučke slave i ugleda, niti zbog toga da nakon bitaka neko slavi što sam se vratio živ. Ja ratujem i vodim džihad samo u ime Allaha i s ciljem da steknem Allahovo zadovoljstvo.”
Kada je pala noć sultan Selim I je naredio pokret i naredio je vojsci da uđe u grad. On se sa nekoliko svojih pratioca i stražara ukrcao u čamac i ušao u Istanbul, a zatim se zaputio prema svome dvorcu, a da ga niko od stanovnika Istanbula nije vidio niti je znao da je sultan Selim I ušao u Istanbul.
