“Konačna sudbina Republike Srpske biće odlučena tokom narednih nekoliko godina. Suočena sa političkim pritiscima Sjedinjenih Država i Nemačke, susednim velikodržavnim nacionalizmima, ekonomskom krizom, unutrašnjim problemima… Srpska će u narednim godinama pred sobom imati nepremostiva iskušenja ili teške izbore. Ako se njene vlade odluče na čekanje, kakav je slučaj već bio u svim drugim krizama koje su potresale ostale delove srpske nacije, ova kriza će trajati dugo i njen kraj će biti predvidivo loš.
Vođstvo i narod Republike Srpske tokom protekle dvadeset i četiri godine nisu čekali. U teškim okolnostima, ponekad sami na svetu, uspeli su da se izbore za svoju državu. Svesni da će biti svrstani među stanovnike pakla – često upravo od strane onih koji decenijama lože paklenske vatre na ovome svetu. Donosili su teške i sudbonosne odluke, ponekad žrtvujući gradove i krajeve u kojima su Srbi živeli stolećima. Ponašali su se drugačije od beogradskih vlada koje su državu uglavnom shvatale kao datost a vlast kao korist.
U ponedeljak je teroristički napad na policijsku stanicu u Zvorniku otvorio stare rane. Ne sumnjam da će ovaj napad na srpsku policiju mnogi upotrebljavati kako bi osporili potrebu za njenim postojanjem. Licemerje je veliko: kada je pre jedanaest godina sedam odsto ukupnog stanovništva Kosova i Metohije izvršilo pogrom nad Srbima onda je večita nemačka poslanica u Evropskom parlamentu govorila kako je to razlog da Kosovo što pre dobije međunarodno priznanje. Deceniju ranije njene kolege su priznale Bosnu tvrdeći da će tako „sprečiti bes“ tamošnjih Srba kojima su silom osporena ustavna prava. Danas isti oni koji su Bosni i Hercegovini, protivno volji njenih stanovnika, nametnuli Federaciju BiH, deset kantona i distrikt Brčko, govore o „nefunkcionalnosti šesnaest službi bezbednosti“.
Na dvadesetu godišnjicu zločina u Srebrenici, gnusnog nasleđa koje će zauvek tištiti naš narod, nemoguće je ne setiti se kako su Bosna i Hercegovina, Hrvatska i Kosovo priznavani uprkos jezivom nasleđu zločina nad Srbima. Tada nam je objašnjavano da treba „gledati u budućnost“, zločini su umanjivani i relativizovani… Upravo od onih evropskih država koje nisu u stanju da se ni danas suoče s kolonijalnim nasleđem a koje plaćaju velike svote da bi naše zemlje mentalno i dalje bile u 1991. ili 1995. godini.
Šta želi Republika Srpska? Slovo deklaracije o slobodnoj i samostalnoj Republici Srpskoj svakako je najveći potencijalni doprinos pravednoj stabilnosti i demokratskoj budućnosti Bosne i Hercegovine učinjen tokom protekle decenije. Srpska će ovim dokumentom predložiti konačno formiranje Bosne i Hercegovine kao državne unije. Srpska traži da odluke visokih predstavnika – preživele ustanove koja iza sebe odavno nema jedinstvenu politiku Ujedinjenih nacija – budu dovedene u sklad sa Ustavom BiH. Ukoliko nije moguće sporazumno uspostaviti funkcionalan ustav kakav je zamišljen u Dejtonu i pokazao se kao trajan, Srpska predlaže reformu neuspešne Federacije BiH – stvaranje bošnjačkog i hrvatskog entiteta i uspostavu zajednice tri međunarodno priznate države. Zar nije upravo to put koji je Evropska unija bar pet puta primenila u Jugoslaviji i Srbiji?
U Republici Srpskoj postoji apsolutno jedinstvo oko njene državne budućnosti. Vlasti shvataju da je međunarodno priznata nezavisnost nemoguća bez podrške velikih sila, ali samostalnost i trajan status predviđeni su Dejtonskim sporazumom. Siromaštvo sa vekovnom tradicijom, plitki temelji demokratije, korupcija, unutrašnje podele koje su delom sistematski podsticane iz inostranstva, svakako su teško opterećenje ove druge srpske otadžbine. Ipak, od 1992. do danas njene vlade slede jedan put koji je već gotovo deceniju jasan i kojim stupaju sigurnije nego ranije. Taj put vodi ka referendumu 2018. godine. Referendumu koji treba da potvrdi ustav i sporazum po kome entitetima pripadaju sva ovlašćenja, osim onih deset koja su Bosni i Hercegovini prethodno određena međunarodnim sporazumom. Ustav je nesumnjivo stariji od pojedinih kasnije nametnutih neustavnih zakona i sporazuma.
Novembra 1918. srpsko vođstvo Bosne i Hercegovine donelo je dugoročnu odluku protivno volji svog naroda. Dok su srezovi proglašavali prisajedinjenje Kraljevini Srbiji oni su čekali stvaranje jugoslovenske države. Veliki Vladimir Ćorović čak je izjavio da „Bosna nije srpska zemlja“ (Srbi su u ono vreme bili relativna većina stanovništva a srpsko poreklo dela muslimana i katolika bilo je i njima samima nesumnjivo). Posledice su bile dugotrajne. U budućnosti neće biti mesta za novu takvu grešku. Oni koji je budu počinili odgovaraće pred budućim pokolenjima u vekovima koji će doći”.
*Napredni klub
Čedomir Antić
objavljeno: 30.04.2015