Priredio: Abdusamed Nasuf Bušatlić
Profesor je primijetio skupinu studenata kako, usljed srdžbe i bijesa, viču jedni na druge, pa im je prišao i upitao: “Zašto ljudi podižu glas kada su srditi?”
Studenti su neko vrijeme razmišljali, a onda mu je jedan od njih odgovorio: “Kad izgubimo smirenost, onda podižemo glas.”
Profesor je rekao: ”Ali, zašto moraš vikati i galamiti kad je druga osoba pored tebe, zar joj se ne možeš obratiti na ljepši način?”
Neki studenti su dali drugačije odgovore, ali niko od njih nije bio ubjedljiv u svom odgovoru. Na kraju im je profesor rekao: ”Kada se dvije osobe naljute jedna na drugu, njihova se srca jako udalje i da bi prešli svu tu udaljenost kako bi se čuli, moraju povisiti glas. I što je njihov bijes veći, sve više osjećaju potrebu za podizanjem glasova, kako bi prešli tu veliku udaljenost.
A šta se dogodi kad se dvoje ljudi vole?
Oni ne viču jedan na drugog, već govore blago, jer su im srca vrlo blizu, udaljenost između njih je vrlo mala ili čak ne postoji.
Stoga, kada se oko nečega ne slažete, kada se prepirete ili raspravljate, ne dopustite da vam se srca raziđu i udalje, ne izgovarajte riječi koje vas mogu još više udaljiti jedne od drugih, inače će doći dan kada će se ta udaljenost između vas povećati do tačke nakon koje nećete moći pronaći način da se vratite.”
