subota, 23. septembar 2023 / 8. rebi'u-l-evvel 1445

SAFF

Pusma iz Osmača: Ja sam ko osječeno deblo!

Facebook
Twitter
WhatsApp

Nikom moja muka ne treba, ja sam ko osječeno deblo . I država jedva čeka da se preselim na ahiret, da mi ne daju ono malo crkavice , a tri sina ko jabuke mi za državu odoše. U meni je umrla radost, a umrijeću žalosna što sam živila u državi đe su vladari hrsuzi

 

Autor:Istočna Bosna
Selam neno, govorim matoroj hanumi u kahvani, usred Srebrenice !

„Hah. Šta kaaažeš”?

Selam ti neno, ponavljam jače.

„Aha. Selam i tebi sinko, fala ti što mi se javljaš. A, koji si ti, oklen si i čiji si”?

Ama ja sam izdaleka. Nisam odavde.

„Pa otkud ti ovdi u Srebrenici.

Imaš familije ovdi”?

Nemam, došao sam poslom.

Jel “kaku pomoć dijeliš,il” si naki sikutor (inspektor, poreznik o.a.)?

Nisam, novinar sam.

„Ahah, prodaješ novine, ja sine ne vidim dobro pa ne kupujem i pravo da ti kažem nisam nikad ni kupovala, radila saam o zemlji. Sav mi život bio savza i kuća. A haman si sve prodo, pa nejmaš više, ne nosiš te svoje novine”?

Ama nije neno, ja ne prodajem novine, pišem za novine!

„A šta pišeš”?

Pa pišem kako ljudi žive, kako ih vlast služi i šta ljudi misle o vlastima!

„Pa šta hoćeš od meneka”?

Neću ništa, nako pitam kako si, de zapali, nudim joj cigaretu. Hoćeš kafu popiti?

„Visoko ti fala što me nudiš za kahvu. Ne mogu, malo prije sam popila. A cigaru more, fala ti opet.”

Koliko imaš godina?

„Hah”. Reci malo jače”, uzvraća nana.

Koliko godina imaš, govorim glasnije.

„Osamdeset i priko toga još koju. Ne brojim iza osamdesete”.

Odakle si?

„Ja sam Pusma Jahić iz Osmača”.

Prvi put čujem za ime Pusma, govorim joj.

„Ma nije ba. Men je pravo ime Rejha. Al” ja sam iz Pusmulića, pa kad sam se udala, tam me ko nevjestu svi zvali Pusmulićka, Pusmača, Pusma i sve Pusma, Pusma i tako mi osta da me viču Pusma i ja reknem svakom da sam ja Pusma. Jer, ako me neko traži po mom imenu ne mere me niko niđe nać”, uz osmjeh objašnjava Pusma, iliti Rejha.

S kime živiš?

„Sama sine”, govori sliježući ramenima, gestikulirajući šakama, obarajući pogled i duboko uzdišući nastavlja: „Ovo što sad živim, samo je dever. Život pravi mi je prošo. Imala sam tri sina Sadiju, Sejdaliju i Osmana. Sve su ih zlikovci pobili i nekud raznijeli. Sadija je bio oženjen i nikako ga ni mrtva nejma, nemogu da ga nađu. Sejdalija nije bio oženjen, a Osman je imo samo 12 godina kad je bio rat. Ovu dvojicu su našli bile su im dženaze, a Sadije nejma, pa nejma još da ga nađu. Čojk i ja smo u Tuzlu došli kad su nas progonili. Jadan, bio je hasta, a i zort mu radi djece za koju ništa ne znadosmo. Četiri su mu puta sjekli nogu i opet je umro. Šta ćešm sine, a Sadije mi nejma niđe. Da ga hoće nać, da mu bude dženaza, da mogu rahat umrijet, sine dragi”, drhtavim glasom govori Rejha-Pusma.

Pa kako živiš sama?

„Vratila sam se u Osmače na svoj dobro. Napravili su mi neke kućice, dvije sobe i kuhinja. Imam neke penzice. Sama sebi uzdurišem (spremim o.a.) da jedem. Nemerem ništa radit. Dovuče mi drva Šupo, a nema ko da isiječe, pa platim da mi to uzdurišu. Ni bunariju okopat ne mogu. Ništa. Pijem tablete za pretisak ujutro i uvečer. Nešto me žuljaju oči pa sam išla doktoru, dali mi neku vodu da mećem u oči. Slabo čujem pa su mi i za uheta dali nešto da mećem, da kobajagi bolje čujem. Pa viđeću kako će bit”, ukratko rezimira Pusma- Rejha svoju staračku svakidašnjicu. O bolu za djecom ne priča, ali kaže: „Samo ja i Alaah dragi zna, kako sam živa i u pameti. Ko drvo sam osječeno. Drugi to ne mogu znat”.

Objašnjava nena iz Osmača, kada i zašto dolazi u Srebrenicu.

„Dođem kad ima podvoz, sa komšijama. Fala him kad me povuku. A često moram doć, država sve nešto traži budi Bog s nama i moraš doć. Da dobijem knjižicu zdravstvenu, morala sam vadit ličnu kartu. I izvadim ličnu.Došla dolam u socijalno i tražim knjižicu zdravstvenu, a oni me vrate đe se uplaćuje porez da donesem ćage da ne radim i da nejmam poreza. Gursuzi, gluho bilo, pa vide kolko imam godina, a da ja ko nešto radim. Nekako sam uzdurisala i tu knjižicu, al sam morala hodat tam-vam”, s čuđenjem govori nana Rejha o glupostima državne birokratije.

„A, što ti mene sve to zapitkuješ”, pita nana iz Osmača.

Da napišem, kako živiš, govorim joj.

„Ama šta ćeš sine pisat, kad ja to neću čitat, a koga j” briga za Pusmom, sine dragi. Nikom moja muka ne treba, ja sam ko osječeno deblo (drvo o.a.). I država jedva čeka da se preselim na ahiret (umre o.a.), da mi ne daju ono malo crkavice , a tri sina ko jabuke mi za državu odoše. U meni je umrla radost, a umrijeću žalosna što sam živila u državi đe su vladari hrsuzi, skrušeno egleni Pusma – Rejha iz Osmača, koja slabo čuje, a ništa radit ne mere. U Srebrenicu dođe samo kad je „povuku” dobre komšije.

„Pusmo, hajmo”, povikao je srednjovječni muškarac iza volana kola otvorenih vrata. Oslanjajući se na obje ruke, Pusma se polako dizala i sporo hodala do automobila zaustavljenog ispred kahvane preko puta motela u centru grada. Kad je ulazila u auto mahnula nam je staračkom rukom, kao da poručuje – imala bi još šta kazati, ali valja mi ići. Povratnici, pogotovo stariji, u Podrinju su ovisni od dobrih susjeda i humanih ljudi. Pusma je samo običan uzorak povratničke sudbine, gdje se vraćaju stariji da umru na svom milću (zemlji, prostoru).

Facebook
Twitter
WhatsApp

PREPORUKA