“Izeta, da…” Sa uzdahom je pričao Nebojša Ranisavljević, prvi čovjek koji je osuđen za kidnapovanje i ubistvo putnika iz voza Beograd – Bar, 27. februara 1993. godine u Štrpcima.
Izeta nije bila putnica u vozu, koja je grčevito stezala svog muža ili sina za ruku, dok su jedinice Milana Lukića otvarale vrata kupea i izvlačile muslimane napolje. Izeta je jedna od Ranisavljevićevih žena, koju je upoznao mnogo kasnije, dok je za ovaj zločin ležao 15 godina u zatvoru Spuž u Crnoj Gori.
Pogledati Nebojšu u oči nije bilo lako. Zato što su te iste oči prije 26 godina gledale nevine ljude, obične putnike, koji izlaze na peron u Štrpcima i odlaze u smrt.
Bilo je teško zato što je čitava jedna ratna priča na trenutak oživjela iz njegovih očiju. Noge su mu klecale, palio je cigaretu za cigaretom, a oči bile vlažne dok su sjenke prošlosti ponovo igrale svoje smrtonosne pokrete u njegovim mislima.
Danas živi u nemaštini kod strica u Despotovcu, sa 26,70 eura koje dobija od Republike Srpske i 8.200 dinara od Srbije. Društvo mu pravi pas i jedna nova ljubav. Jer, Izeta je sada već negdje daleko.
Novinari Telegrafa posjetili su ga baš na dan kada se ovaj zločin dogodio. Kada je 20 nevinih ljudi putovanje završilo u Štrpcima, sa smrtonosnim metkom. Tijela većine još nisu nađena.
Da li je Nebojša Ranisavljević kriv?
Kaže, ranio je jednog taoca koji je počeo da bježi i čuvao je stražu dok su ostali ubijani. Osuđen je, tvrdi, bez dokaza. Sada se pita kako je nakon 15 godina i 4 dana robije i prethodne torture ostao psihički normalan.
“Šta je istina?” upitao sam ga.
– Pa, istina jeste da su izvedeni ti putnici iz voza da… da su odvedeni u neku fiskulturnu salu. Poslije toga da ih je Milan Lukić… pobio. Jednog po jednog. Ja jednoga jesam ranio, taj je počeo da bježi. Istina je da se jedan Jovičić Mića (drugi osuđeni nakon Ranisavljevića za ovaj slučaj)… hvalio sutradan krvavim nožem kako je toga valjda ranjenog preklao. Javnom tužiocu to ne odgovara, kaže:‘Kako će moj štićenik sada da bude koljač’. Čekaj je l’ hoćeš istinu ili nećeš? Nabrojao sam onda imena ljudi koji su učestvovali, ni to mu nije odgovaralo. On hoće neka druga imena… – priča Ranisavljević dodajući da se sa saučesnicima sada ne viđa i uvjerava da neki kojima danas hoće da sude, sa tim zločinom nemaju nikakve veze.
To je, sada, stvar istrage. Novinar ga je pitao kako je pripremana ta operacija u Štrpcima. Da li je Nebojša znao šta se sprema? Da li je razmišljao da se barskom prugom kotrljaju vagoni puni uspavanih putnika, za čije streljanje će on uskoro da “drži stražu”?
– Ne. Ja sam taj dan došao iz Srbije, Milan Lukić me je pokupio u kasarni i samo mi je rekao: ‘Ulazi u kamion’. U stvari rekao mi je: ‘Idi uzmi pušku’, ja sam uzeo pušku i došao u kamion. Nisam znao gdje idemo. Mogao sam ja da odbijem to naređenje. Al’ šta bi bilo sutradan sa mnom? – pričao je Ranisavljević.
– Kada ste shvatili da su to taoci iz voza? Kako je izgledalo?
– Pa kad se to desilo već, kada su počeli da skidaju ljude… S tim što je u tom momentu rečeno da se ti ljudi vraćaju sa ratišta.
– Kako je voz zaustavljen?
– Zaustavio ga je skretničar.
– Njemu je naređeno?
– Naređeno mu je.
– Kolko je tu vojnika ušlo u voz?
– Ušle su 3 ili 4 grupe po 2-3 vojnika. Tri grupe…
– I brzo su završili?
– Pa brzo.
– Je l’ tačno da je policija već bila pripremila, legitimislala te ljude?
– Ne.
– Kako su znali ko je ko?
– Lične karte na pregled, kad daš ličnu kartu, vidi se ko ste, šta ste…
– Voz je nastavio, a vi ste ih kamionom vodili do tamo?
– Da.
– I odmah je priča bila da ti ljudi treba da se likvidiraju?
– Ne, bila je priča da treba da se izvrši razmjena.
“DIJETE, DIJETE, DIJETE…”
– Ne mogu da se sjetim kako se dijete zvalo. Dijete koje se vratilo u selo po kuče. Kad sam izašao iz zatvora baš me je to čačkalo i kopkalo. Dijete, dijete dijete… i onda sam jednom prilikom pronašao da je negdje spomenuto dijete koje se vratilo u selo po kuče. Ja to pronađem i povežem da se sve dešavalo na taj dan. To je bilo srpsko dijete koje se vratilo u selo, pošto mu je ostalo vezano kuče. Njega su muslimani uhapsili sa grupom Srba, a on (Lukić) je dobio tu informaciju od nekoga i htio je da izvuče te Srbe tako što će da ih razmijeni sa tim muslimanima iz voza – priča Ranisavljević.
– Samo znam da je Milan Lukić u jednom momentu rekao: “Pa što dijete ubiste?” Njemu su tu valjda popucali filmovi – prisjeća se Ranisavljević.
“I dalje je sve išlo svojim tokom?”, upitao sam ga.
– Nama kako je rečeno da su to borci koji se vraćaju s ratišta, šta ja ima da gledam prema njima?Bio sam raspoređen da čuvam stražu dok je on jednog po jednog… – kazao je naš sagovornik.
UHVAĆEN KOD TUNELA IZ “LEPA SELA”
– Gledao si film “Lepa sela lepo gore”. Kod toga tunela sam uhvaćen. Jedan jedini čovjek koji je preživeo taj tunel ima rođenog brata koji meni namješta kidnapovanje kod tog istog tunela. Odveden sam u Crnu Goru gdje sam trpeo maltretiranja. Dva zuba su mi izbili, po 20 puta na dan su me prebijali i tako je trajalo 10 dana sve dok nisam potpisao ono što su tražili. Na osnovu tog papira su mi sudili, iako sam ja na prvom ročištu negirao zločin. Sudili su mi na osnovu neke izjave koja se možda 20 posto poklapa sa istinom. Bio sam u zatvoru tačno 15 godina i 4 dana – kazao je Ranisavljević.
Okončanje suđenja čekao je godinama, čak je i štrajkovao glađu. A onda, pomirio se sa presudom.
“KAD SRBIN SRBINU SMJESTI…”
Nebojša je imao relativno miran zatvorski život. Kaže, čak nije želio da pređe u Srbiju nakon sedam i po godina odležane kazne. Spasavao ga je rad u stolarskoj radionici, druženje, i to sa Crnogorcima, Hrvatima i muslimanima, ali i jedna ljubav – Izeta. Ona je žena koja je ležala u zatvoru zbog brutalog ubistva muža, a sa njom je odlučio i da se oženi.
– Pomagao sam Srbima iz Srbije u zatvoru, a poslije mi oni smještaju k… E onda sam iz inata počeo da se družim i sa Crnogorcima koji nisu voljeli Srbe, sa muslimanima i Hrvatima. To je bio inat, kapris. I Izeta je bila ljubav iz inata. Nikome nije bilo jasno kako je moguće da sam oženio muslimanku, a odgovaram za ratni zločin protiv muslimana. Ni meni nije bilo jasno – prisjeća se Ranisavljević.
A starojko na svadbi i veliki prijatelj bio mu je takođe musliman.
– Njega su Srbi iz Srbije pitali: ‘Alo, što se družiš sa njim, je l’ znaš zašto on leži u zatvoru?’ A on im je lepo rekao: ‘Alo, je l’ ja ležim njegovu kaznu ili on leži njegovu kaznu? Ako je on napravio, neka leži, šta ja imam s njim?'… Mnogima to nije smetalo – priča Ranisavljević.
“SAMO MAŠU, MAŠU JEDAN DRUGOME”
Nebojša je Izetu vidio prvi put u Bijelom Polju, kada je stigla u zatvor. Počeli su da pričaju preko prozora, ali su komandiri bili strogi i zabranjivali im svaku komunikaciju.
– Ja sam nešto prstima počeo da joj pišem (pokazujem) i ona mi je nastavila da piše na to, prstima. Ispostavilo se da zna azbuku gluvonemih, a znao sam i ja i onda smo tako nastavili da pričamo, da nas niko više nije opomenuo, da su komandiri koji stoje na karauli govorili samo: ‘Ovi ljudi cijeli dan mašu jedno drugome’, nikome nije bilo jasno šta radimo – priča Nebojša.
Ispostavilo se čak i da su zajedno švercovali robu prije rata, pa i da su se vozili vozom. U istom kupeu.
Onda je uslijedio drugi susret oči u oči, kada su uspjeli da razmjene još neku rečenicu. Poslao joj je preko prijatelja lažno pismo potpisano ženskim imenom i ostavio joj je broj telefona.
Vjenčali su se, a onda je on odležao svoje 2011. godine. Njoj je ostalo još malo vremena u zatvoru, ali i godinu dana uslovne kazne. Onda ga je iznenadila u Beogradu, baš kod željezničke stanice.
IZETA STIŽE VOZOM IZ CRNE GORE
Ironija sudbine. Muslimanka, sada Nebojšina žena, sjeda na voz Bar – Beograd. Prolazi i kroz Štrpce i dolazi da iznenadi svog muža.
– Ja nisam mogao da vjerujem da će ona da dođe, ali je bila ljubomorna kao pseto. Non stop je zivkala. Jednom prilikom je rekla da mi šalje torbu u Beograd. Na železničkoj stanici otpravnik kaže da je taj voz došao prije sat vremena… Kad neko me zove, ‘E Nešo, Nešo… Šta je, čekaš torbu?’.
Nakon 5-6 meseci ona odlazi u Švajcarsku da čuva djecu njegovog prijatelja. Ranisavljević je znao šta to znači. Nakon toga još jednom je svratila, uzela stvari, i to je bilo to od njihovog zajedničkog života. Više se ne čuju.
– Čuo sam da je taj njen novi muž kada je čuo šta je uradila pobjegao iz stana i sve ostavio – priča Nebojša.
“Jeste li se vi plašili?”
– Ne… Ko se mača lati, od mača i gine – nasmijao se.
OPET BIH IŠAO U RAT
Kada više nije mogao da sluša sudiju koji mu je izricao presudu, po njegovoj tvrdnji bez dokaza, Nebojša je uzviknuo: “Ne možete vi mene toliko da osudite koliko sam ih ja pobio”.
Prve fijuke metaka koji prolaze pored glave, prvi pravi rat osjetio je u Bukureštu. Švercovao je robu, a onda je pao Čaušesku. Sa borcima je proveo nekoliko dana.
Potom je na Bajloniju pošao po bombu, a kupio automat za 2.000 maraka.
Otišao je najprije u Hrvatsku, gdje je upoznao Arkana, a potom i u Republiku Srpsku. Priključio se dobrovoljncima u Višegradu kao komandir pri interventnoj četi.
Motiv da se priključi dobrovoljcima bilo mu je “srpstvo, Srbija, Jugoslavija”. Pomalo se nasmijao kada je izgovorio ime ove posljednje, odavno nepostojeće države.
– Jel biste išli danas ponovo u rat?
– Bih… Ali bih sada išao kao običan vojnik – kazao je.
(Telegraf.rs)
