Priredio: Abdusamed Nasuf Bušatlić
Prenosi se da je imam Ahmad bin Hanbel na sedždi govorio: ”Gospodaru moj, ako ima neko u islamskom ummetu da nije na istini, a on misli da jeste, vrati ga na put istine.”
Jahja ibn Mu'in, rekao je: ”Nikad nisam vidio nekoga poput Ahmeda ibn Hanbela. Družili smo se s njim pedeset godina i nikada se nije hvalio niti uzdizao nad nama u onome u čemu je bio bolji od nas.”
Jedan od njegovih savremenika ispričao je: ”Vidjeli smo imama Ahmeda ibn Hanbela kako odlazi na bagdadsku pijacu. Kupio bi svežanj drva za ogrev i stavio ga na svoje rame. Kad bi ga ljudi prepoznali, napustili bi svoje radnje i dućane, a prolaznici bi se zaustavljali, nazivajući mu selam i govoreći: ”Dozvoli nama da ti ponesemo drva.”
Ahmed ibn Hanbel bi odmahnuo rukom, lice bi mu pocrvenilo, a oči zasuzile, pa bi im rekao: ”Mi smo svi slabi i jadni. Da nam Allah ne pokriva sramote i grijehe, bili bismo osramoćeni na svakom koraku.”
Neki čovjek je došao da pohvali imama Ahmada, pa mu je imam Ahmad rekao: ”Allah je svjedok da osjećam odvratnost prema tvom govoru. Kada bi ti znao za moje grijehe, posuo bi prašinu po mojoj glavi.”
Ahmed ibn Hanbel, govorio je: ”Ah, da bogdo nikad nisam saznao šta znači biti poznat i slavan. Kamo sreće da sam živio u nekom kvartu u Mekki gdje me niko ne poznaje.”
