Priredio: Abdusamed Nasuf Bušatlić
Gumica se jedanput obratila olovki, upitavši je: ”Kako si, draga prijateljice?”
Olovka je ljutito odgovorila: ”Ja ti nisam prijateljica. Mrzim te!”
Gumica je s čuđenjem i tugom upitala: ”A zašto?!”
Olovka: ”Zato što brišeš ono što ja napišem.”
Gumica: ”Ja brišem samo pogreške.”
Olovka: ”Šta je uopće tvoje zanimanje?”
Gumica: ”Ja sam brisač i to je moj posao.”
Olovka: ”To nije nikakvo zanimanje ni posao.”
Gumica: ”Moj posao je jednako koristan kao i tvoj.”
Olovka: ”Griješiš i samu sebe obmanjuješ, jer je pisanje mnogo bolje od brisanja.”
Gumica: ”Uklanjanje pogreške ravno je ispravnom i korisnom pisanju.”
Olovka je neko vrijeme šutjela, a onda je s tugom rekla: ”Ali,ja vidim da se ti iz dana u dan smanjuješ.”
Gumica: ”To je zato što ja žrtvujem dio sebe kad god izbrišem neku pogrešku.”
Na to je olovka hrapavim glasom rekla: ”Osjećam da sam i ja kraća nego što sam bila.”
Tješeći je, gumica je rekla: ”Znaj da ne možemo biti od koristi drugima ako ne učinimo žrtvu za njih.”
Potom je gumica s velikom saosjećanjem pogledala olovku i upitala je: ”Da li me još uvijek mrziš?”
Olovka se nasmiješila i rekla: ”Kako da te mrzim kad nas je samopožrtvovanje zbližilo i ujedinilo.”
Čovječe, svaki dan u kojem osvaneš, tvoj život se skraćuje za jedan dan.
Pa, ako nisi u stanju biti olovka koja će pisati ono što će usrećiti druge ljude, onda barem budi gumica za brisanje njihove tuge i širenje nade i optimizma u njihovim dušama, da će im, ako Bog da, njihovo sutra biti bolje od njihovog danas, a pogotovo od njihovog jučer.
