Na pretposljednjem sastanku sa Jovanom u vezi štampanja knjige „Putevi islama“ rekao mi je da na prvoj i drugoj strani, poslije korice, treba u rukopisu napisati: ko je štampao, ko je izdavač, ko je finansirao štampu knjige i ko je preveo knjigu. Rekao mi je da njega ne smijem spomenuti nigdje. Pristao sam na to…
Magazin „Šekan“
U studentskom udruženju imali smo jednog našeg Sudanca koji je imao zaista lijep rukopis. Radio je za studentski sudanski časopis „Šekan“. Otišao sam kod njega i našao ga pijanog. Zamolio sam ga da to napiše i on je odmah pristao. Rekao sam mu: „Dragi brate, nama treba to da se napiše na arapskom i na srpskohrvatskom jeziku. Tvoj je rukopis veoma poznat. Mi to štampamo ilegalno i oni lahko mogu doći do tebe. Upitao me: „Pa šta je s tobom Fatih?“ Rekao sam: “Baš me briga i da me ubiju fi sebilillahi, ja nemam ništa protiv.“ On mi je rekao: „Vidi Fatih, ja nisam u životu uradio ništa dobro. Čast bi mi bila da me uhapse ili ubiju za nešto časno što sam uradio. Možda i ja odem pred Allaha kao šehid.“ Iako je on u tom trenutku bio pijan, izgovorio je to iskreno i stvarno je to kasnije napisao. Ja sam se dogovorio s Alijom da na arapskom i srpskohrvatskom jeziku napišem da su ove knjige štampane, korigovane i finansirane od strane doktora Fatiha Hasaneina. Plašio sam se da oni neće, ako nađu knjige, hapsiti i ubijati ove naše muslimane. Zato smo tako uradili. I stvarno, to je bilo napisano i štampano. A taj Sudanac ne samo da je napisao to što sam tražio od njega, nego se i on potpisao. On je sad dobar musliman. Išao je na hadž više od 55 puta i na ‘umru je išao 74 puta. Ponekad ga sretnem u Sudanu i on se uvijek ponosi time što je to napisao za nas.
Ustvari, mi smo u Beogradu izdavali jedan magazin koji se zvao ”Šekan”. Tako se zvala jedna vrlo značajna bitka u Sudanu koju su vodili muslimani protiv Engleza. U to vrijeme u Beogradu je studirao veliki broj Arapa iz islamskog svijeta. Komunisti i nacionalisti i basisti i sve te frakcije imali su svoje magazine koji su se štampali u najsavremenijim štamparijama na najljepšem papiru. Jer svaka grupa studenata bila je podržana ili od strane neke arapske države ili od neke političke partije. I mi smo imali naš magazin ali je on djelovao veoma primitivno. Pisao nam je taj Sudanac rukopisom i to na rolnama papira. Kopirali smo to i dijelili, a što je veoma interesantno svi su rado čitali taj naš magazin. Uvijek su studenti bili podijeljeni na dvije strane- jedne koji su nas podržavali i na druge koji su nas provocirali i htjeli nas tući i zabranjivati nam rad.
Tekst o Džemalu Nasiru
U jednom broju ja sam napisao oko petnaest stranica protiv Nasira jer tada je Egipat htio poslati grupe žena, koje će pjevati i plesati trbušni ples, u Beograd na ime nekih kulturnih odnosa između Egipta i Jugoslavije. Ja sam veoma oštro napao Nasira zato što se sukobljavao sa ”Muslimanskom braćom” i zatvarao ih, a s druge strane podržavao komuniste. Bio je vrlo dobar prijatelj s Titom. Napisao sam petnaest stranica kritizirajući takvu Nasirovu politiku. Redakcija magazina mi je iz teksta izbacila pet ili šest stranica. Ali u onom što su objavili, ja nisam napao samo Nasira, nego sve muslimanske vladare: kralja Huseina, kralja Hasana, Bas pariju i sve koji su bili protiv islama. Nasir je bio na čelu toga. Kad smo podijelili taj broj, rano ujutro, pošavši prema fakultetu, došao sam u centar Beograda. Tamo je bio restoran „Zagreb“. U jednom ćošku restorana uvijek je sjedio jedan Tunižanin koji se zvao Habib. Kada se ujutro otvori taj restoran pa sve dok se ne zatvori navečer on sjedi u njemu i uvijek je bio pijan. Oči su mu uvijek bile crvene i bio je agresivan. Idući na autobus vidio sam trojicu Palestinaca. Oni su bili za arapski nacionalizam i poznato je da su podržavali Nasira. Kad sam ih vidio pošli su prema meni i počeli me psovati i vrijeđati. Mada nisam imao naviku ulaziti u restoran ”Zagreb” tog jutra sam ušao i naručio bijelu kahvu. Vidio sam da su oni pošli prema meni. I taj Habib je bio tamo. Kad je vidio njih odmah je došao i stao pored mene. Meni to nije bilo baš zgodno ali… imao sam čovjeka koji želi stati uz mene. Pošli prema meni a on je skinuo kaput i zamahnuo da ih udari. Objašnjavali su da sam ja u istom tekstu napao i njegovog predsjednika Bul Greiba, njegovog ljubimca. Rekao im je: „Neka je, svako treba da je slobodan da misli i da govori šta hoće.“ Od tada mi je taj Habib, iako je bio velika pijanica, postao vrlo drag čovjek.
Osuđen na smrt
Stanovao sam u ulici Jovana Bijelića br. 1., stan 7. Tog dana probudio sam se ranije nego obično. Spremio sam svoje stvari. U pet sati bio sam spreman. Popio sam čaj i kad sam čuo zvono na vratima, bio sam iznenađen. Otvorio sam vrata, bio je to policajac. Upitao me: „Jesi li ti Hasanein?“ Rekao sam: “Jesam.“ „Pođi sa mnom“-rekao je. Otkud u posljednjem trenutku da se ovaj pojavi?! Upitao sam ga gdje idemo. Rekao mi je da ne pitam ništa nego da krenem za njim. Pokazao mi je značku, pištolj i lisice i rekao mi ako neću milom, onda će me on natjerati da krenem s njim. Krenuo sam s njim. Išli smo u Centar ”Simon Bolivar”. Tada je tu bilo sjedište UDB-e. Kad sam ušao unutra uveo me je u jednu sobu u kojoj je sjedilo pet generala na čijim je uniformama bilo bezbroj znački i činova. Kada su me uveli unutra jedan od njih, valjda glavni, rekao mi je: „Znaš li da si ti osuđen na smrt?“ Upitao sam: „Zbog čega?“ „Radio si protiv naše države. Ti si izdajnik. Izdao si knjige koje su protivne našoj narodnooslobodilačkoj borbi.“ Ja sam se šokirao. Knjige još nisu bile podijeljene. Tek za dva tri sata trebale su biti podijeljene. Jedan koji je bio pored njega šapnuo mu je na uho da se radi o magazinu a ne o knjigama. Ja sam tada odahnuo jer još nisu saznali za knjige. Onda mi je rekao: „Kako ti smiješ da napadaš….
